MIŠO PETROVIĆ / BAOBAB: Rokenrol se mnogo više slušao devedesetih nego danas (VIDEO)

Kada govorimo o muzičkim devedesetim u Srbiji, obično se priča o turbo-folku, krahu vrednosti, sveopštoj propasti kulture. Barem je to najpoznatijji narativ, koji zanemaruje neverovatno bogato nasleđe alternativne kulture u Srbiji tog doba. Mnogo godina kasnije, upravo će se protagonisti tog vremena prisećati kako su često imali i više prilika za televizijska gostovanja, kako je bilo više specijalizovanih muzičkih emisija, da je scena bila veoma živa i plodonosna.

No ta i takva scena će mnogim bendovima van glavnih centara onemogućiti da se probiju do šire publike. Bilo je to vreme pre interneta, do televizijama sa nacionalnom frekvencijom najlakše su dolazili beogradski i novosadski bendovi, uz sporadične izuzetke. Tek sredinom dvehiljaditih su počeli da se - u digitalnom prostoru - pojavljuju skriveni heroji gitarske muzike koje su otkrivali specijalizovani muzički novinari i portali. Setimo se samo naglog uspona borskog benda Goribor tih godina, nakon dugogodišnjeg rada u "ilegali"...

Sličan je put prošao i bend Baobab, koji je do nešto šire publike došao najpre zahvaljujući Popboksovoj "Sceni" i studiju Digimedia, a potom muzičkim novinarima i radnicima poput "Gistro FM" Skoče ili Ivana "Pop Depresije" Lončarevića. U širokoj paleti indi rok uticaja od Nila Janga ili The War on Drugs, do onog sasvim ličnog i autorskog, frontmen Mišo Petrović i njegove kolege iz benda imaju šta da ponude savremenom slušaocu koji čačka iza onoga što nudi kulturni i medijski mejnstrim.

Baobab postoji od 1993. godine. Kako je bilo baviti se, tih godina u Arilju, rok muzikom?

Bilo je mnogo lakše nego sad. Dosta ljudi je tada sviralo, a sada smo praktično ostali samo mi. Ljudi iz tog perioda. Bilo je i mnogo više publike, rokenrol se mnogo više generalno slušao devedesetih godina nego sad.

Da li je u Arilju postojala nekakva klupska scena? Odakle ste vi “iznikli”?

Bilo je dosta grupa koje su svirale devedesetih. Nije to bila baš klupska scena, ali možda bi se i mogla tako nazvati. Prvo je moj prethodni bend iz osamdesetih godina, gde sam svirao bas gitaru, krenuo da svira sopstvene pesme. To tada nije bilo tipično. Onda su, otkako se pojavio Baobab, i ostali krenuli da se slobodnije bave time. Tako da je bilo bendova sa autorskom muzikom.

Da li je bilo koncerata, festivala…?

Festivala nije bilo, ali je bilo malih klupskih svirki. To su više bili neki kafei gde je moglo da stane do 100 ili malo više ljudi. Jedne godine smo imali koncert u bioskopu, gde je prodato 200 karata, što je bilo baš dosta. Mada, do tih godina nije bilo problema sa publikom. Bilo je dovoljno da se ljudi udruže u neki bend, napravi se svirka i ljudi su tu.

Koji su bili tvoji muzički uzori u to vreme, šta te je uvuklo u sviranje?

Nikad nisam imao ideju da sviram tuđu muziku. To me uopšte nije zanimalo. Mislim da i sad znam najviše 3-4 pesme koje nisu moje. Svašta sam slušao kroz različite periode, ali ne mogu da izdvojim baš konkretan bend ili izvođača, da je direktno uticao. Na početku smo bili više...nije to baš bio pank, ali je bend imao tu pank energiju. Dosta indie i panka, baš energično je bilo u to vreme. Bilo je jako drugačije od ovog što sad sviramo. Bend je kratko ostao u toj postavi.

Mi smo radili od 1993. ali je tu bilo dosta prekida. Bubnjar ode u vojsku, pa se ja oženim, to su sve prekidi bili. Pa onda neki drugi razlozi… dosta ljudi je prošlo kroz bend. Ali ta prva postava koja je snimila debi album “Pesme iz babine kuće”, bili smo dosta underground. Za taj deo Srbije, prilično neobično.

Kako je publika reagovala na vašu muziku?

Imali smo prvi koncert u toj postavi u Ivanjici, bio je neki memorijalni koncert. U nekoj Rupi smo svirali – tako se zvao taj prostor – i bilo je krcato. Bilo je 12-13 grupa, a mi smo svirali treći. Kad smo odvalili prvi akord u pesmi koja se zvala “Oko sveta”, mogao si da vidiš publiku kako se talasa. To je bila super reakcija. Bilo je dobro prihvaćeno i strašno smo se nakupili energije.

Par dana posle toga smo svirali u Arilju, isto je bila memorijalna svirka za jednog našeg pokojnog drugara. Bilo je krcato. Izađemo mi da sviramo, pod uticajem te ivanjičke svirke. Jedna pesma – ništa. Druga pesma – ništa. Odsvirali smo deset pesama – ništa, mušica se čula nije. Nikakva reakcija nije bila! Jedino za nas, od svih bendova. To je bio taj sam početak. Kasnije je bilo reakcija, naravno.

Jednom si pomenuo da si bio nezadovoljan kako je snimljen taj prvi studijski album. Šta je tu bio problem?

Sve je bio problem. Bili smo u nekoj čudnoj fazi kao bend. Menjali smo zvuk, a odlučili smo da snimamo pesme iz te prve faze. Onda smo negde možda malo izgubili tu oštricu, a pritom nas ni producent u studiju nije baš najbolje skapirao. Ostali smo prilično mlaki u odnosu na to kako smo do tad zvučali. Ali da ne krivim sad nikog drugog – mi smo sami bili krivi, nismo bili spremni. Jednostavno, trebalo je da zaokružimo drugi proces koji smo krenuli, pa da to snimimo. A ne da snimamo ono što smo praktično završili i ostavili iza sebe.

Šta se dešavalo sa bendom od ranih dvehiljaditih pa tamo negde do 2010. otprilike, kada je malo više ljudi čulo za vas zahvaljujući internetu?

Nakon što smo izbacili album, nismo ga ni promovisali jer smo bili nezadovoljni. Bend je bukvalno pukao. Par godina nismo svirali, a onda smo se okupili ponovo, mislim baš 2000. u toj postavi. Krenulo je dobro. To je bila ta energija koja se kuvala dvehiljaditih i bilo je super. Međutim, onda nas je basista napustio, pa smo bubnjar i ja nastavili sami da sviramo. To je bila dobra faza, tad je možda i počinjao da nastaje ovaj zvuk koji sad imamo. Pa je onda opet došao novi član u grupu, drugi su odlazili...

Onda je i ta daljina od Beograda delovala kao velika, studiji su bili skupi. Ja sam stalno insistirao na tome da snimamo u studiju, a niko u bendu nije imao potrebe za tim. Bili su zadovoljni da se skupimo i odsviramo nekoliko svirki. Niko nije imao želju da nešto zabeležimo. Imali smo naše trake, ali to nije bilo za javno emitovanje.

Tek 2010. smo ušli u studio, a i to je bila slučajnost. Digimedia je imala neki veliki popust u to vreme, pa sam ubedio ostale u bendu da odemo i snimimo materijal. Mi smo tek tad postali ozbiljan bend. Sve ostalo je bilo prilično ad hoc i neorganizovano. I drugo – Arilje je malo. Ne možeš ti tu da menjaš ljudi koliko hoćeš. I tu je bilo problema.

Pomenuli smo udaljenost Arilja od Beograda. A koliko ste bili, ili mogli da budete upućeni na druge centre u okolini, Užice, Ivanjicu?

Mi jesmo zajedno išli na neke turnejice sa jednim bendom iz Ivanjice, koji nažalost sada ne svira. To je bilo dobro. Ali nekog trajnog povezivanja s drugim bendovima nije bilo. U Užicu je postojalo par bendova u to vreme, ali teško je da postoji scena jer su svi bili različiti. Puno je bilo bendova koji su vukli na hevi metal, i koji su bili scena za sebe. Mi se nismo uklapali u to.

Stigli smo do 2010. i dalje, do Baobaba kakav danas znamo. Često se na netu pominje Nil Jang kao referenca za izraz benda. Šta za tebe znači to poređenje i Jangovo stvaralaštvo?

Volim ga kao autora. Volim ga i kao gitaristu. Da li je on direktno uticao na mene kao autora, ja to ne znam. Mada da, ima neke sličnosti u svirci. S tim da to nije došlo namerno s moje strane. Jednostavno, tako sviram.

Otkud usna harmonika? Taj instrument nije toliko tipičan za našu indi scenu, više se vezuje za bluzere.

Vanja je svirao sa nama još u tim ranim danima, na par koncerata, i to je bilo zanimljivo. Negde 2016. sam snimio par pesama solo na akustičnoj gitari i tu mi je falila usna harmonika. Zvao sam ga i svidelo mi se kako to zvuči. Kada smo posle albuma “Naše vreme” ponovo okupili bend, on je u stvari trebalo da svira samo usnu harmoniku. Međutim počeo je da svira i bas gitaru kada nas je dotadašnji basista Goran napustio. Mislim da usna harmonika ima smisla u onom što mi sviramo.

Odakle crpiš inspiraciju za tekstove?

Neki put su to stvari koje se dešavaju meni lično, neki put ono što se dešava svima, većini nas u ovom društvu. Nekada jednostavno samo dođu, kao i muzika. Uzmem gitaru, krenem da sviram...to je taj proces koji najviše volim. Nešto kreneš da sviraš i odjedanput ti se pojave muzika i reči. Ti samo kao neki medijum to zabeležiš. Ja ne stignem ništa drugo da uradim u tim pesmama, sem da pokupim i prenesem.

Arilje smo pomenuli par puta u negativnom kontekstu kroz udaljenost od centara. A šta bi bilo to mesto u pozitivnom kontekstu? Da li ti i samo Arilje daje inspiraciju za neke pesme, na neki način?

Mislim da su mala mesta svuda u svetu ista. Ima tu dosta dobrih stvari, i dosta loših. Dobre stvari su to što je Arilje na lepoj poziciji i ima lepu klimu. Ljudi su OK. Znaš sve i svi te znaju, što može da bude i dobro i loše. Tu sam odakle sam, ali nisam nikad razmišljao da li imamo baš nešto odatle u muzici. Mediji su često potencirali na tome, Baobab-Arilje. Ima li potrebe za tom geografskom odrednicom uopšte? Ne vidim da je muzika koju stvaram lokalnog karaktera.

Pesma “U gradu koji tone” je postala možda i najveći hit. Može da se doživi i kao negativan društveni komentar, ali meni je ostavilo utisak što je neobično optimistična. I u nekim drugim pesmama s poslednjeg albuma projevava taj pozitivni duh, barem meni…

Da, mislim za tu pesmu da je, u krajnjoj liniji, pozitivna. Da ide ka optimizmu. Nevezano za tu pesmu, slušao sam jedan domaći bend čija je pesma bila kao da uključiš dnevnik – nezavisni dnevnik – ali nekako je bilo previše melanholije u tome. Previše mračno. Razmišljao sam kako je to dobra pesma, ali nisam mogao više da je slušam.

Poenta je da postoje dobre stvari mimo toga što nam se dešava, tu gde jesmo. Poenta celog albuma je da ne možemo prepustiti stvari da eto, samo idu. Nego da moramo iz nečega lepog, čega ima u svakom društvu, da tražimo inspiraciju da bi nastavili dalje. Samo se baviti sivim i tamnim stranama će nas odvesti na tu stranu.

Kako vidiš uticaj digitalizacije muzike na scenu?

Na neki način to dosta pomaže. Sve je dostupnije i svako može da se bavi muzikom, što jeste dobro. To malo podseća i na pank, jer recimo da nije panka, mnogi od nas se ne bi bavili muzikom. Bilo je praktično nemoguće svirati kao što su to radili neki bendovi pre panka. Digitalno doba mi se sviđa iz tog razloga, što ideja može biti iznad same tehnike.

S druge strane je sve dostupnije. Mislim da je internet širok, i treba ti neki vodič, barem većini ljudi koja nema vremena da istražuje muziku. Treba im neki portal, ili novine, koji će ih upućivati na ono što je stvarno dobro. Mislim da to nedostaje. Previše je informacija, ljudi su zatrpani i sve im je dostupno. Skineš neki album, obrišeš ga. Ako ti se ne svidi jedanput, drugi put mu nećeš dati šansu. Nisam ja sad neka pristalica vinila, ali drugačije se nekad radilo. Mislim da je generalno bio bolji zvuk nego što je sad, u digitalno doba. Takođe, ako si kupio ploču, potrudio si se da uđeš u to.

Da li kupuješ ploče?

Kupujem, evo baš danas treba da mi stignu neke dve. E da – razlog zbog čega kupujem ploče. Ono vreme kad smo svi prešli na mp3, to je bilo kao kad gledate televiziju pa uzmete daljinac. Menjaš kanale i ni na čemu se ne zadržavaš. Tako je i sa muzikom. Shvatio sam da mi nedostaje da čujem album. Ono kako se stvarno sluša muzika, to čujem na gramofonu. Jednostavno izgubiš stpljenje kad slušaš mp3, ruka krene ka mišu… I ode.

Koje ploče si poslednje kupovao?

Danas mi stižu albumi Nila Janga i Bitlsa. Glib sam takođe naručio, treba da mi stigne. The War on Drugs sam kupio pre nekog vremena. Ploče su realno skupe, moraš da paziš. (smeh)

Ali to je taj format. Nije kaseta, nije disk, baš je vinil. Tu je i omot i sve što treba da bude tu. Ljudi misle da je to neki nostalgični momenat, ali nije. Imam sina od 14-15 godina, on je iz digitalnog doba. Jednom je ušao dok sam slušao ploču jer mu “privlači pažnju”. Rekao je da je “baš dobro”. Ja ga pitam šta je dobro, a on kaže “OK muzika, ali ton je dobar”. Rekao da je da mu se sviđa dinamika.

Vode se neke prepirke oko toga da li je to nostalgija, ali ja ipak mislim da je na pločama bolji zvuk nego na diskovima, a o mp3 da ne pričamo.

Kakvi su koncerti planovi benda?

Nedavno smo svirali na Nišvilu, na Karusel festivalu u Čačku i Morž festivalu u Herceg-Novom. Sad imamo nameru da završimo neke pesme u studiju, i izbacimo možda dva singla. Mislim da bismo onda, na jesen, stvarno morali da sviramo u Beogradu i drugim većim centrima. Gde god budemo mogli.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #7: Daniel Kovač (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)