ANA VUČKOVIĆ DENČIĆ: Svet Jugoslavije je izgubljen i nepovratno u prošlosti (VIDEO)

Sredinom i krajem prve decenije dvehiljaditih knjige Ane Vučković Denčić (1984.) privukle su veliku pažnju pop-kulturne javnosti, pa i onog njenog dela koji ne prati previše revnosno književne prilike u našoj zemlji. U vreme usahlog portala Popboks, njena zbirka priča "Plišani soliter" je bila "big deal", jer su mnogi sa oduševljenjem priglili njenu sklonost ka brojnim referencama iz popularne kulture.

Naravno, ne bi bilo fer Aninu književnost svoditi samo na ovaj detalj, i dobro je podsetiti se da je svoju prvu književnu nagradu "Borislav Pekić" dobila još 1999. godine za kratku priču pod nazivom "Ljuljaška". Od tada je, uz već spomenutu zbirku, objavila i tri romana (Epoha Lipsa Juče, Lust 'n' Dust, Surfing Srbija), a vrlo je aktivna i u medijskoj sferi kao radijska novinarka i web kolumnistkinja.

Ovog proleća je njeno književno delo ponovo u fokusu javnosti zahvaljujući nedavnom javnom čitanju njenog novog rukopisa "Yugoslav", koje se odigralo u Kulturnom centru Beograda. Ovaj događaj nam je poslužio kao dobar povod za razgovor u redakciji Espresa.

Kako si se odlučila za ovako atipičnu promociju knjige, sa javnim čitanjem, dramatizacijom i muzikom?

Mnogi su me pitali da li je to bila moja ideja, odnosno način da izdavačima predočim šta sam to novo napisala. Ali to je bila ideja Ane Rodić iz Kulturnog centra Beograda. Ona je imala ideju da stvori čitav ciklus događaja, koji će biti javna čitanja neobjavljenih književnih, dramskih i poetskih dela. Ja sam bila druga koja je imala sreću da, u prostoru Podrooma, divne rashlađene galerije ispod Beoizloga, ima čitanje svog rukopisa.

Čitala ga je Sonja Kolačarić, a originalnu muziku je pravila Janja Lončar. Ona je prvo poželela da to budu neki zvuci i meditativna atmosfera, a onda je ipak stvorila sasvim novu originalnu muziku, na čemu sam joj ja beskrajno zahvalna. Jednog dana, kada knjiga izađe, možda ćemo napraviti i neko muzičko izdanje.

Dakle, to nije bila moja ideja, ali mislim da mi je pomogla da se za ovaj rukopis čuje, pa da onda dođe do njegovog objavljivanja. Druga vrlo važna stvar je bila ta što su Sonja, Ana i Janja bile prve tri osobe koje su ovaj rukopis uopšte pročitale. Ja sam gotovo uvek nesigurna kada je reč o onome što sam napisala, a one su mi rekle da su plakale čitajući ga. Rekle su mi tačno i na kojim mestima, tako da sam znala da to nečemu vredi. A onda sam, na samom čitanju pred oko 60-ak ljudi, videla da je to što sam napisala na dobrom putu. Nadam se da će mi ovo pomoći, na neki način, da nađem pravog izdavača.

Da li si već imala kontakte s nekim izdavačima pre javnog čitanja?

Poslala sam rukopis nekim izdavačima čisto da vide da li to njih interesuje, jer imam utisak da nije svaka knjiga za svakog izdavača. Prvo sam kontaktirala svog prethodnog izdavača, i nadam se da ću dobiti nekakav odgovor od njih. Ali mi se čini da ovog puta, zato što sam posebno vezana za ovaj rukopis, ne bih volela da nešto specijalno u njemu menjam kako bih se prilagodila izdavačkoj kući. Zato mi možda ne treba veliki izdavač, već neki sasvim mali koja će samo objaviti ovaj rukopis, pa ću ga ja promovisati na sve moguće načine za koje sada imamo priliku, sa ovim digitalnim platformama.

Učestvovala sam i na jednom javnom konkursu. Vratila sam se starim dobrim konkursima, jer mislim da je dobro i za afirmisane pisce sa već nekoliko romana, da nekad učestvuju na njima. Sad ušla sam u taj najuži izbor, pa ćemo videti. Mislim do bi kraja septembra trebalo da stignu rezultati, ali ako do tada neko drugi bude zainteresovan, videćemo.

Povodom ovog javnog čitanja, možemo da se zapitamo da li je uopšte prevaziđen koncept tradicionalne promocije romana, sa voditeljem večeri, kritičarem i autorom?

Ja sam u tom smislu staromodna. Volim i sasvim nove, originalne načine, ali ako me neko štivo zanima, onda mi ne smeta da to bude samo klasičan razgovor o delu. Ja sam u svom društvu poznata kao neko ko voli naizgled dosadne debatne emisije na televiziji, o kulturi i filozofiji. Ali znam da većina ljudi misli da je to prevaziđeno. Tako da bih ja sigurno napravila jednu dosadnu klasičnu promociju, i neku koja izlazi iz tih okvira. Za promociju svog prethodnog romana sam imala surf svirku, zato što se sama knjiga ticala surf muzike, istorije surfa i surfovanja na talasima.

U tom smislu ona klasična promocija, na kojoj je crno vino, žu-žu, kritičar koji će pozitivno govoriti, porodica i prijatelji, meni ne smeta. Dakle, imaću i takvu promociju, možda baš namerno sa crnim vinom, žu-žuom i sokom koji je doneo sam pisac pet minuta pre promocije. Ali ovo mi je bila jedna vrsta osveženja. Pogotovu sa tom predivnom muzikom interpretacijom Sonje Kolačarić, koja nije bila klasična već više glumačka, dramska.

Pravi je trenutak da popričamo o samom delu. Evo i klasičnog pitanja – o čemu se radi?

Da, to pitanje će me sigurno čekati još mnogo puta u intervjuima. Ono je i najlakše i najteže. Ovaj rukopis sam počela u momentu kada sam počela da razmišljam o generaciji mojih roditelja, i pogotovo o našim očevima. Mnogo mojih prijatelja nema očeve, a oni nisu bili mnogo stari, to je neka generacija kasnih pedesetih i ranih šezdesetih. Onda sam razmišljala zašto ti ljudi nestaju kao pokošeni, dok žene uglavnom ostaju jake i žive dalje, i bore se. Od toga je sve krenulo.

Onda je moj tata umro, i to je zapravo bio okidač za priču o ljubavi i o smrti. Pokušala sam na mnogo načina, u ovih 20 i nešto priča koje povezuje jedna nit, da se poigram sa tom temom smrti. Ima nekih priča koje su bolne, neke su cinične, neke se smeju smrti u lice, i to je jedna linija ove knjige.

Druga je priča o toj “imao pa nemao” generaciji, o bivšoj zemlji u kojoj sam ja vrlo kratko živela, ali zapravo o mitologizaciji celog tog sveta. O svim tim pričama naših roditelja, koje su sigurno u njihovim glavama nekako dorađene, jer uvek je prošlost mnogo lepša nego što je zapravo bila. Ipak, čini mi se da je na tim razglednicama, u tim foto žurnalima, snimcima, na slikama, ta ikonografija Jugoslavije i nama - koji smo rođeni polovinom ili kasnih osamdesetih - vrlo važna i vrlo nam je jasna.

Krenula sam od generacije mog dede, od partizana, prolazeći svim tim delovima Jugoslavije u kojima sam bila i u kojima nisam. Onda se to nastavljalo na priču o mojim roditeljima, pa smo došli i do ove moje generacije, do njenog razumevanja tog sveta za koji mi se čini da je izgubljen i da ga ima samo na slikama i snimcima.

Večito je književno pitanje o odnosu pisca prema onome što je lično u njegovim ili njenim delima. Baviš se jednom emotivnom temom, ali koja je istovremeno i osvrt na jedno vreme. Da li pre pisanja razmišljaš o tome na koji ćeš način izneti ono što je lično, postoje li tu neka samonametnuta ograničenja?

Ovo je lično utoliko što ja zaista, u nekoliko navrata, pišem o svom tati, o našim ličnim uspomenama i nečemu što je donekle naš intimni porodični svet. Ali mislim da priča o nečijem ocu ili o jednoj porodici ne bi značila nikome drugom, ako se ona ne prevede na univerzalni nivo. Sa jedne strane meni je tako bilo i lakše, da zabašurim priču o njemu i našoj porodici kroz mnogo drugih koje su priče mojih prijatelja, koje su neki simboli i metafore, da ne bi bila totalno ogoljena.

Pominjem, u jednom trenutku, priču o čoveku koji od 1943. živi sa metkom u glavi - to je deda jednog mog druga. To se nije desilo meni ili mom dedi. Imam i priču o baki moje drugarice, koja je poznavala Savu Kovačevića. Dakle, tu su sve te priče koje nisu moje, ili priče mog tate.... Imam i jedno putovanje mene i mog tate kroz Crnu Goru i te vrleti, naše doživljaje. U tom smislu ovo jeste lična priča, a nadam se da će biti shvaćena i kao univerzalna.

Kakav odnos misliš da generacija rođena kasnih sedamdesetih i osamdesetih ima prema tom dobu nevezano za iskustva roditelja? Da li ta generacija i sama pravi mit bez njihove pomoći?

Poznajem mnogo ljudi koji su potpuno u jugonostalgiji, a takođe i protivnike svega toga, tako da ne mogu da generalizujem za celu jednu generaciju. Ali mi je interesantno da se mnogo filmskih i književnih autora, koji su rođeni upravo u tom periodu, osvrću na Jugoslaviju. Mislim da je to tako jer je to vrlo bliska prošlost, od koje mi imamo mnogo toga zaostalog. Imamo to materijalno nasleđe ne tamo negde u nekom muzeju, nego u našim kućama. Kada odemo u selo kod bake, videćemo ambleme i stvari koje će nas podsećati na taj svet. Mislim da se zbog toga mnogo autora odlučuje da o tome govori.

Mene je mnogo ljudi pitalo da li sam ja jugonostalgičar, da li bih volela da se i ja vratim u taj neki svet. Mislim da je on nepovratno u prošlosti, i u jednom poglavlju ovog rukopisa ja i govorim o tome da je u redu ako nešto nestane.

Misli da se ljudi, koji su dobri i slični po nekim fundamentalnim pogledima, susreću i stvaraju nove svetove koji nemaju više veze sa granicama. Setiću se jedne rečenice iz ovog rukopisa, da mi kada sam bila mala nije bilo jasno kako iz aviona, kada gledamo dole, ne vidimo te granice i ne vidimo da piše kao na karti da je tu neki grad - Ankona, Beograd, ili Ljubljana.

Osamdesete su aktuelne kao pop-kulturni fenomen ne samo ovde, nego i u svetu. Pitanje je dvostruko – kako vidiš taj fenomen u svetu, a kako u odnosu na naše podneblje?

Mislim da su dvehiljadite takve da u njima non-stop pravimo neke revizije i da se podsećamo dekada iz prošlog veka. Ako pogledate na primer strane muzičke časopise, stalno su neke liste najboljih pesaama iz 60-ih, 70-ih, 80-ih… Mislim da se fenomenološki vraćamo na sve te periode. Neko bi rekao - zato što nemamo novih sadržaja, ali ja ne idem toliko daleko, jer mislim da se stvara novi sadržaj koji će biti vredan pažnje. Koji ćemo jednom gledati sa istim takvim žarom i nostalgijom kao što gledamo osamdesete.

Imam utisak da se vratili razgovori o tom vremenu, pogotovu o žurkama osamdesetih i toj takođe mitološkoj priči. Iako mi nekada smeta što se govori da nema više takvih žurki ili knjiga, mislim da neću pogrešiti ako kažem da svaka mladost, svaka nova generacija, ima svoj mikrosvet koji će jednog dana opet biti vrednovan i ima svoje kvalitete.

Sad se dešava jedna nova stvar, koja nema veze toliko sa osamdesetim. Sada govorimo sve više o devedesetim, i o ranim dvehiljaditim. Za mene to postaje nostalgija. Kako ide vreme, mi ćemo polako mitologizirati jednu po jednu prošlu dekadu i onda ćemo ponovo praviti liste, emisije, i leksikone onoga što je obeležilo svet devedesetih i ranih dvehiljaditih.

Koliko je pop kultura sedamdesetih i osamdesetih u Jugoslaviji bila vezana za politički trenutak u zemlji?

Svi ćemo se setiti onih teorija kako je novi talas potpomognut kod nas …

Smrću tita, to je jedna od omiljenih teorija.

I to, ali kako je to bio način da omladina iskaže sve što ima, da mi pokažemo da smo mi koji smo između istoka i zapada, da smo mi progresivni, i da je to zapravo bila jedna sjajna stvar. Taj podstrek i za novi talas i za umetnost. Setimo se samo umetnosti šezdesetih, naše avangarde i moderne umetnosti, enformela i svega što sada možemo da vidimo u Muzeju savremene umetnosti. Toga ne bi bilo bez takve političke klime.

Ali sa druge strane, nisam pobornik teorija zavere, da je Tito direktno uticao na Novi talas, ili da se Bijelo Dugme stvori kao ogromni jugoslovenski bend koji će harati. Dakle ima takvih teorija koje su preterane, ali mislim da je klima te zemlje omogućila mnogo toga.

Hajde da ne zaboravimo ni nesvrstane i te uticaje koji su vrlo interesantni. Na prošlom ili pretprošlom BITEF-u sam razgovarala sa nekim pozorišnim kritičarima koji su govorili o afričkom pozorištu i vezama sa jugoslovenskim pozorištem. Tako neke predivne stvari ne smemo da zaboravimo, a o njima retko govorimo.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #5: Ana Ćurčin (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)