DANIEL KOVAČ: Ko ima zanat, taj ima čemu da se nada (VIDEO)

Ako bismo za nekog domaćeg savremenog umetnika mogli da iskoristimo popularnu frazu "renesansni čovek", verovatno bi najbolje pogodovala Danielu Kovaču - muzičaru, pesniku, književniku, programeru i inženjeru, zanatliji, multimedijalnom umetniku i performeru. Verovatno ni ovo ovlašno nabrajanje iz glave nije dovoljno, jer kako će sam Kovač pomenuti u našem razgovoru, bavio se skoro "svim medijima koji postoje".

Delo Daniela Kovača je, tokom poslednjih dvadesetak godina, ostavilo značajan trag i u pop kulturi i u tzv. "visokoj" umetnosti, i u mejnstrim medijima i opskurnosti alternativnih galerija i koncertnih prostora. Podsetimo se samo njegovih najprepoznatljivijih angažmana - deo je Jarbola, jedne od najznačajnijih alternativnih rok grupa domaće scene, dok je kao književni autor stigao i da uđe u uži izbor za NIN-ovu nagradu 2002. godine, i to za debitantsku knjigu "Logika reke, pruge i otpada".

Poslednjih godina ga srećemo u različitim kontekstima - kao lidera Jesenjeg Orkestra, autora likovnih dela, solo albuma... Gledajući njegov skorašnji rad, deluje potpuno neopterećeno "uspehom" mereno aršinima profita, marketinga i opštenarodne prijemčivosti vlastitih dela, što sa druge strane ističe u prvi plan njegovu kreativnu slobodu, lucidnost i hrabrost u istraživanju novih ideja i medijuma izražavanja.

Baviš se različitim granama umetnosti - kako se u tebi javio taj multidisciplinarni pristup i kada si shvatio da ti je jedna grana umetnosti možda i tesna?

Svim ovim se bavim uglavnom zbog toga što sam u mladosti shvatio da je ovo društvo suviše nepouzdano. Ćovek mora da se bavi raznim stvarima da bi preživeo. Tako da, 90% razloga zašto se bavim svime čime se bavim nije zbog nekog senzibiliteta, ljubavi ili bilo čega, nego prosto iz želje da preživim.

Pošto mi ne padaju s neba nikakvi darovi da bih mogao da budem opušten u životu, onda moram da zaradim svaki dinar. Jedna od mojih preventivnih i pomoćnih strategija za preživljavanje bila da se bavim tim artizmom. Onda sam uposlio sve svoje moždane vijuge i telesne sposobnosti ne bih li ovladao potrebnim veštinama.

Ali, opet, to se u neku ruku rađa i iz afiniteta? Nisi slučajno odabrao baš te grane umetnosti?

Dobro, ali kad razmislim, mislim da se bavim svim medijima koji postoje. Ne znam kojim se ne bavim. Čak sam pravio i igrice za kompjuter.

Kako je to išlo? Da li su te igrice imale artističku notu?

Ne, to je bilo samo da dokažem sebi da umem, kao neki test za samog sebe. To je bio programski jezik Java. Osmislio sam jako jednostavnu igricu. Postoji jedno polje gde se lopta odbija o 4 zida, a glavni junak mora da beži od lopte. Kad ga lopta zvekne, onda je gotovo. Igrica je tako proračunata da za junaka nema mira, jer ako stoji u mestu sigurno će biti pogođen. Kao neka ogoljena igrica iz sedamdesetih. Sećam se da sam junake pravio u Paintu.

Danas, kada imaš i dnevni posao, programera ako se ne varam...

Moj dnevni posao je kompleksan. Bavim se automatizacijom u fabričkoj industriji, tako da ima i programiranja, ali to je samo jedan deo posla.

...I dalje se baviš nekim disciplinama koje možda i nisu više toliko vezane za golu egzistenciju.

Da, bavim se svime, jer me je inicijalni strah za egzistenciju naterao da se bavim svim ovim. Ali posle to postane zadovoljstvo.

Svaki zanat je dobar. Zapravo, zanat je jedini spas u današnje vreme. Ko ima zanat, taj ima čemu da se nada. Oni koji nemaju zanat i ne znaju ništa konkretno da urade, moraju da se učlane u političke stranke ili tako nešto, da bi preživeli.

Šta te najviše okupira trenutno, jula 2019. godine?

Započeo sam dva albuma. Mislim da mi je ovaj jul bitan da oba pomerim ka kraju. Na jednom sam spojio dron ("drone") muziku sa du-vap ("doo-wop") pevanjem. To će biti album Jesenjeg Orkestra i mislim da da će biti nešto potpuno nekonvencionalno. Nisam nikad čuo nešto makar približno slično tome.

Nisam ni ja! Kako se rodila takva ideja?

Spontano. Prvo sam odlučio da napravim album na kome bih izbacio gitaru, i bilo koji drugi žičani instrument. Basove, gitare, mandoline, ukulele. Pesme sam skicirao na nekim dečijim jeftinim klavijaturama, i onda sam dao taj materijal mojim prijateljima iz Novog Sada koji su vični improvizaciji i dron muzici - ja to zovem "more zvukova". Onda su oni stavili te zvukove. Rezultat je jako čudan i zanimljiv, ali mi je falio još jedan sastojak koji bi to gurnuo potpuno u neko neistraženo polje.

Već sama činjenica da imate dron i pevanje je čudno. Setio sam se da imam jako dobre prijatelje u Pančevu, bend Ljubičice - oni jako dobro pevaju. Umeju da slažu višeglasno pevanje. Zajedno sa njima sam uradio taj drugi deo posla, da na dronove dodamo du-vap. Biće to jako zanimljiv proces.

Kako su oni reagovali na predlog?

Oni su navikli. Među svim tim mlađim muzikantima i muzičarima, oni apsolutno barataju teorijski i tehnički, instrumentima i muzikom. Drugo - oni su i sami usvojili tu blesavost popularne muzike. Dubinski je razumeju. Ne treba ništa ni da im objašnjavam. Oni potpuno normalno to rade. Ne nadam se nečemu posebnom, ali će taj rezultat biti zanimljiv kao jedan eksces u domaćoj popularnoj muzici.

Pomenuo si još jedan album.

Drugi je, ako ništa drugo, možda još luđi. Trebalo bi da bude izveden tako što ću naći desetak pevača, koji će da pevaju moje tekstove i prate sebe tapšanjem. To će biti to. Ja ću tu biti samo, na neki način, administrator druženja.

Ili dirigent?

Neka vrsta toga. Da te pesme zažive.

Nadam se da će albumi biti objavljeni do kraja godine, ali ne može se ovde planirati ništa. Imaću ta neka dva izdanja koja su potpuno van standarda. Ali tako mi se sviđa, ovog jula.

Ko će biti među pevačima?

Ne zna se još, u toku je selekcija. To radim sa Galerijom Remont, videćemo. Ko hoće, naravno, ali radi se o prijateljima Galerije.

Planiraš li samostalna izdanja ili sa nekim izdavačem?

Mislim da ću naći izdavača, već sam u kontaktu s jednim. Mislim da je danas sva ta logistika, za bilo šta što radite, pojeftinila. Ko god bude izdavač, ja ga neću nešto finansijski opteretiti. Sve će to biti neka relativno jeftina izdanja. Ali sam kvalitet tih izdanja će, nadam se, biti veći od cene. (smeh)

Koliko je u današnje vreme uopšte bitan izdavač?

Pokušavao sam i preko izdavača i samostalno. Izdavač bi morao da bude neka vrsta PR službe za svoja izdanja. Da umeju da na najnenametljiviji i najinteligentniji način plasiraju informacije o izdavaču i albumu u javnost.

Ali kada nema izdavača, tu je youtube, bandcamp, ostale platforme. Često je i to dovoljno. Onda vidiš kakav si "na ulici", koliko vrediš. Ogromna laž je kad imaš ogromnu kampanju i mašineriju iza sebe, to nije realno stanje. Opet su to neka Potemkinova sela. Mnogo je bolje ovako, imati neku realnu situaciju. Koliko ljudi stvarno hoće da dođe uveče i plati ulaznicu. To je prava stvar. To je zapravo jedino važno.

Dosta zanimljiv je tvoj koncept za ovogodišnji instrumentalni album Psiha i Pan, zasnovan na mitologiji. To je isto netipično za pop kulturu.

Do toga sam stigao čitajući mit, a do njega sam došao preko nekih skulptura. Video sam istoimenu skulpturu i sliku u klasičnoj istoriji umetnosti. Jako mi je bio zanimljiv taj mit iz jednog razloga: jer ima hepiend, za razliku od većine.

Drugo je to što u okviru mita postoji jedna kratka epizoda, gde se Psiha i Pan sreću. Pan pripada staroj generaciji bogova, a Psiha je nova, modernija boginja. Onda Pan daje savet Psihi, koja je imala veliki ljubavni problem, jer se razišla sa Erosom: “Ma ne, udri brigu na veselje, sve će biti OK".

Psiha, u momentu kad joj Pan daje taj savet, nije u stanju da ga pojmi. Njena patnja se dalje nastavlja. Bio mi je zanimljiv taj susret jer se ništa se nije desilo. On je dao savet, ona nije bila u stanju da ga primi. Samo su se mimoišli. Ta zbunjenost je dobra, zato što odgovara muzici.

Bilo je dobro jer mi je trebao okvir za tu apstraktnu muziku, sadržaj. Ma kako čudno to izgledalo. Ispričao sam mit samo kroz te tonove na gitari, koje sam snimao noću.

I u pripremi izložbe "Uvek može surovije" si spominjao kako si ujutru zapisivao “grafite” na rukama. A ovde si muziku snimao u sred noći, opet odmah posle buđenja. U obe situacije se stvar dešava po buđenju, u nekom trenutku tek probuđene svesti. Otkuda baš u to vreme?

Prirodno. Neki ljudi bolje funkcionišu noću, neki ujutru. Meni dosta dobro radi mozak ujutru kad se probudim. Nažalost spadam u ranoranioce, jer već 16-17 godina se budim pre sedam. Moj biološki časovnik je takav. Navikao sam da radim stvari redovno, mislim da je za psihu to dobra stvar. Psihički ste stabilniji ako radite periodično.

Nije da sam to sistematično hteo. Više nemam kapaciteta da se noću budim sa sprejom u ruci, i idem da pišem. S druge strane mi se ni ne sviđa da narušavam zgrade. Ali opet, grafiti kao izlazak u javni prostor su mi se uvek dopadali. Onda je Instagram ispao kao zid, pa post bude komentarisan, deljen, i tako dalje.

Šta se dešava s Jarbolima?

Ništa. Mi smo u nekoj hibernaciji, mada imamo još jedan album koji bi trebalo da dovršimo.

To je gotov studijski materijal?

Da. Ostali su još produkcija, miks, da se dosnime neke stvari. U principu, možda je 90% gotovo. Ali polako. Vremena su takva, da su ljudi strašno napeti, stalno dolaze neke nove obaveze i izazovi. Najgore je nešto pritiskati. Pogotovu što su Jarboli stvar ljubavi, a ne moranja. Sve to treba da bude opušteno, pa će i biti opušteno.

Naleteo sam na neki tvoj intervju iz 2003. godine u kome konstatuješ kako popularnost Jarbola pada, i da ste par godina ranije zapravo dostigli vrhunac. Kako vidiš poziciju Jarbola na sceni sada, 15 i više godina kasnije?

Pa, ne znam. Mislim da smo nastavili sa padom popularnosti, tako da smo sad neka vrsta …. kao neke marmelade iz ormana. Ko je dohvati, taj ima šta da čuje. Potpuno smo nenametljivi, nigde se ne guramo. Dobar deo stvari koje smo radili nije čak ni dostupan na jutjubu ili drugde. Ima tu svačega, moglo bi da se rudari i bunari po dubinama naših izdanja, video snimaka, koncertnih snimaka. Mislim da je pred Jarbolima svakako arhivska budućnost. U najmanju ruku. (smeh)

Planirate li neke koncertne nastupe?

Trenutno ne. Sigurno dok ne završimo taj album. Videćemo, ne znam. Polako.

Dok smo se spremali za intervju pomenuli smo bendove Ljubičice i Buč Kesidi, kao neke od mlađih s kojima se družiš. Da li mladi muzičari možda tebe vide kao neku vrstu mentora i da li sebe vidiš u toj ulozi?

Ja sam neki stric, tako, eto. Ujak ili stric. (smeh)

Da li ti dođe neki muzičar i zatraži savet?

Ne, ne. Ali uvek iskreno kažem šta mislim. Nekad mi šalju snimke, pa ja to poslušam i kažem šta mislim. To je to, ništa posebno. Volim da se družim s njima, volim da idem na te koncerte. Recimo, u Kvaku 22. Tamo uvek ima nešto zanimljivo.

Evo još jednog “arhivskog” pitanja, vezano za Lepi ritam srca, nekadašnju radijsku emisiju u kojoj si učestvovao. Bilo je nekih pokušaja da se reaktivira u “živoj” formi. Da li postoji šansa da se to ponovo pokrene?

Ne verujem, ne. To je, opet, stvar istorije medija. Te naše priredbe koje smo pravili uživo su isto bile zanimljive. Meni je drago kad god sretnem bilo koga iz te ekipe - nažalost Saša Marković Mikrob nije više među nama, on je bio naš poglavica. Ostali saradnici te emisije su zaista probrana galerija likova. Uvek kad sretnem nekog od njih, osećam se kao da sam sreo nekog bliskog. Kao nekog ko je član porodice. Mislim da je duh te emisije i dalje negde u svima nama. To je zapravo jako koristan duh u ovo vreme, kad živiš i baviš se raznim stvarima.

Bio si u užem izboru za NIN-ovu nagradu 2002. godine. Kako gledaš na to iskustvo, koliko je uticalo na tvoju kasniju karijeru pisca?

Za one koji ne znaju, ja sam napisao četiri knjige. Prva knjiga je odmah ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Bio sam najmlađi finalista. To mi je donelo dosta velikih.. možda ne problema, ali je bilo dobro jer me je nekako opasuljilo.

Nisam umislio da znam da pišem. Moje knjige nisu bestseler literatura. Svaka moja knjiga je neka vrsta eksperimenta, koji često nije najčitljiviji. Malo izaziva čitaoca, ali opet ima i neki dijalog sa njim. Nije kao: “ja sam neki pametnjaković, pa čitajte kako sam pametan”. Knjige su mi pomalo nesigurne, u svakom smislu. Ali opet su bitne, zbog toga što pokušavam da svoje pisanje razbijem u paramparčad.

Velika pažnja koju je imala moja prva knjiga nije mi baš legla, nekako sam postao uznemiren. Onda sam morao da dokazujem u narednim knjigama da i dalje držim uzdu početnih ideja. Uvek sam mogao da ponovim tu prvu knjigu, i onda da kažu: “aha, to je njegov stil”. Ali ne, ja sam potpuno masakrirao sopstveno pisanje nakon te knjige. Što i nije loše. Zato što za moje pisanje onda i dalje ima nade, živo je, i dalje je svaka nova knjiga novi izazov, koji je potpuno nov i nepoznat put.

S jedne strane mi je prijalo (ulazak u izbor za NIN-ovu nagradu, op.a), kao “OK je, što si luđi to si bolji, nemoj da pišeš dopadljivo, teraj đonom to svoje”. S druge strane me je rašrafilo, tako da sam u naredne tri knjige rašrafio to svoje pisanje u nove pravce. Ako napišem neku petu knjigu, ona će možda biti sinteza. Možda sam na kraju napokon naučio da pišem kroz te četiri.

BONUS VIDEO: ESPRESO LIVE SESSION #6: Glib (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)