DEVOJKA KOJU ZNAJU SVE BEBE U SRBIJI EKSKLUZIVNO ZA ESPRESO: Einat Ganc o umetnosti, igri, deci...

Kada ste počeli da igrate? Šta je igra za vas značila tada, a šta znači danas?

Kao devojčica, stalno sam igrala... Ali igru sam počela ozbiljnije da doživljavam kad sam imala 14 godina. Zaljubila sam se u igru kad sam prvi put otišla na čas improvizacije. Sloboda da se krećem kako želim i otkriće da mogu da se izrazim na neverbalni način me je uzbudilo. Osetila sam se kao kod kuće i shvatila sam da je to nešto što sam podsvesno tražila. Tada mi je to bilo veoma jednostavno i jasno, sledila sam srce i intuiciju. Postalo je kompleksnije kroz godine, kad sam ga stvarno izabrala kao profesiju. Mnogo sam, i još dovodim u pitanje svoj put unutar ove profesije, i on nije uvek lak i jasan. Moj put nije linearan; zainteresovana sam za različite pristupe igri i nastupu. Pokušavam da sledim svoje strasti i da istovemeno ostanem relevantna kao aktivan umetnik.

Vi ste ko-osnivač grupe "improvizujmo zajedno", posvećene izučavanju improvizacije i samoj improvizaciji. Možete li nam reći nešto više o ovome?

Volim improvizaciju, u umetnosti i u životu; za nju je potrebna vežba, u kojoj učite da zaista osluškujete okruženje, situaciju i sebe, u svakom momentu. Vežbate vaša čula, da budu otvorena, da budu budna i da prepoznaju prilike. Puno je iznenađenja. Čak i kada izvodim koreografisan komad, dopuštam sebi da na licu mesta reagujem malo drugačije, svaki put. Ova grupa "improvizujmo zajedno" je bila inicijativa moje drage prijateljice Iris Nais, igračice, stvaraoca i učitelja igre, koja takođe mnogo radi sa improvizacijom. Zajedno smo stvorile platformu u koju smo pozvale igrače sa različitim bekgraundima, bez selekcije. Skupljali smo se svake tri nedelje, intenzivno smo vežbali i nastupali na kraju. Bilo je to veoma interesantno iskustvo, stvarati instant-kompozicije i susrete s ljudima, od kojih neke nikad u životu nisam susrela. Ovu platformu smo održavale dve godine, i onda smo odlučile da idemo dalje. Iris je stvorila novi ansambl za improvizaciju, čiji sam sada deo, i ovo je drugačija priča, pošto je intimniji i članovi se ne menjaju. Ovo nam omogućava da se navikavamo jedni na druge, da zajedno napredujemo, i da razvijamo nešto konzistentno, nešto sa jasnim kontinuitetom.

Snimili ste video, svojevremeno, pod nazivom "Šta ženu čini ženom". O čemu je ovde reč?

Pa, ovaj video je napravljen kao deo kreativnog procesa mog novog komada "Otherlands", koji je bio koprodukcija sa dva druga stvaraoca: Tereza Hradilkova (Češka) i Klara Aleksova (Češka/Holandija). Ovaj projekat su finansijki pomogli evropski i izraelski fondovi; rezidentski program Be SpectACTive, Savet za kulturu i umetnosti Mifal HaPais, Tanec Prahah, Pozorište Ponec, holandska ambasada i grad Prag. Ova podrška omogućila nam je da razvijemo koncept zasnovan na sakupljanju insipiracije i materijala za vreme putovanja po različitim zemljama. Izabrale smo da intervjuišemo žene koje se razlikuju po godinama, kulturi, zanimanjima, prošlosti i statusu, a razgovarali smo o ženstvenosti i krajolicima. Pitanja su bila ista, odgovori su se razlikovali. Svedočenja ovih žena i naša razmišljanja/kontemplacije o vezi žena i krajolika postala su glavna inspiracija za našu kreaciju, i ovaj komad sadrži video snimke i zvuke iz tih intervjua. Video koji ste pogledali napravio je naš video kreator Marko Bogdanovič, i on nije trebalo da se nađe u performansu, nego je trebalo da uključi ljude u proces stvaranja, u rezidencijama programa Be SpectACTive.

Poslednje pitanje: Koja je vaša poruka deci sveta?

Pa, sve što mogu da im poručim je da veruju u sebe, da veruju sebi i ljudima koje vole.

(I. Ć.)