DEVOJKA KOJU ZNAJU SVE BEBE U SRBIJI EKSKLUZIVNO ZA ESPRESO: Einat Ganc o umetnosti, igri, deci...

Išli ste u Gambiju, kako biste izučavali zapadnoafričke igre. Šta ste videli tamo, kako je to uticalo na vas? Koliko su tradicionalne igre istražene, u savremenoj umetnosti?

U Gambiju sam išla u sklopu svojih studija u Amsterdamu; dobila sam stipendiju za nezavisno istraživanje van Holandije. O zapadnoafričkoj igri sam pre toga znala veoma malo. To je bio intuitivan izbor; osetila sam potrebu da odem što dalje od mesta u kojem sam tada bila i pristupim igri iz drugog ugla, jer u tom trenutku, pred kraj mojih studija, osetila sam da moj pristup igri i koreografiji postaje više konceptualan, i da gubim svoju ljubav prema čistoj igri. U zapadnoj Africi, mislila sam, mogu da naučim nešto o tome kako igra i muzika mogu postojati kao integralni i prirodni deo svakodnevnog života. Tamo sam živela u selu, tri meseca. Naučila sam lokalnu igru i lupanje bubnjeva, dobila sam malariju i oporavila sam se. Naučila sam kako da kuvam poput lokalaca, učestvovala sam u nekim tradicionalnim ceremonijama i pridružila se lokalnoj igračkoj trupi, u njihovim nastupima za turiste u hotelima. Posle mesec dana osetila sam se povezanijom sa fizičkim načinom života: kuvanjem, spremanjem, pranjem odeće, čuvanjem dece, kupanjem... Za sve ovo je potrebno fizičko angažovanje. Ovo mi je pomoglo da bolje razumem kako se razvila njihova igra i počela sam zaista da osećam tu igru. Postala sam bliska tim ljudima i osećala sam se kao da bih mogla da ostavim iza sebe svoj dotadašnji život i prošlo znanje i da ostanem tu zauvek. Ali posle tri meseca shvatila sam da, ma koliko naučila i pokušala da razumem, biće tu još mnogo, mnogo toga što treba da se otkrije i, na nesreću, nikad neću moći da budem Afrikanka. To je bila ogromna lekcija o kulturnim jazovima, na jednoj strani, a na drugoj strani izučavanje sposobnosti da se na dubokom nivou povežem sa ljudima, uprkos razlikama. Još uvek sam pod velikim uticajem afričke igre; on je povezan sa mojim korenima, kao Izraelke, i postoji nešto u vezi sa fizičkim izražajem te igre, što me nagoni da se osećam kao kod kuće. Kad igram i kad stvaram materijal za igru, neka suština iz afričke igre je uvek tamo, ona je u mom telu. Postoji jedan poseban komad koji sam napravila, zove se "Sve što smo ikad želeli je sve", u kojem sam napravila jasnu referencu.

Da li ste ikad bili u Srbiji, da li ste sarađivali sa umetnicima iz Srbije?

Nastupala sam u Beogradu, sa igračkom trupom, sa komadom "Monger" koreografa Baraka Maršala. Naravno da bih volela da ponovo dođem tamo i da ponovo tu nastupam.