Nemamo posao i pare, al tu su droga, bes i seks: Gledao sam predstavu Magično popodne i video sam mene na sceni! I vas! I Beograd! I Srbiju!

Ovo nije priča o nekoj tamo generaciji mladih ljudi. Ovo je priča o mojoj generaciji, o nama koji odavno nismo mladi, ali nas i dalje guraju (ili se sami guramo) u tu kategoriju, jer za nas nema mesta nigde. Ako bismo priznali da odavno nismo mladi morali bismo se suočiti sa mnogim pitanjima koja za nas otvaraju previše bolne teme. Nemamo posla jer nemamo para. Nemamo para jer nismo zaradili. Nemamo porodicu jer nemamo motiva. Nemamo motiva jer ste nam ga ubili.

Umesto na maloj sceni Petar Kralj, u Ateljeu 212, ova predstava mogla je biti odigrana u bilo kojem stanu, bilo kojoj sobi, koju nastanjuju pripadnici "mlade generacije" starijih tridesetogodišnjaka. Svako od njih mogao bih biti ja. Glave prepune (za ovo vreme) nepotrebnih podataka, bez volje za promenom, jer ta promena nosi sa sobom uniformu društva u koje se po svaku cenu moraš uklopiti. Uklopiti se-ili propasti! Oni biraju ovo drugo.

Dva para, smrvljena letargijom i apatijom, potpuno poražena saznanjem da je od života proteklo više nego što su spremni da prihvate, ogorčeni, osujećeni i samodestruktivni - prototip su moje generacije.

Naša popodneva nisu magična, ona mirišu na ustajalost prošlih vremena. U našim "Magičnim popodnevima" ljubav je tu tek da otera dosadu. Tražimo razlog da se pomerimo, da napravimo iskorak u nepoznato, tražimo suviše veliki razlog. Pošto ga ne nalazimo, ostajemo u našim neprovetrenim sobama, besni na sebe, na ljude koje volimo, nemoćni da iznedrimo jednu valjanu ideju.

Eh, a kako smo ih nekada "štancovali". Nijedna nije zaživela, pa se sklanjamo s puta, onima koji (ne) znaju i (ne) umeju, sklanjamo se u etikete neshvaćenih umetnika, generacije koja je obećavala previše a svetu u goste došla praznih šaka.

Zato živimo da se sećamo. Sećamo se blistavih trenutaka, kada smo bili neko, kada je naša reč vredela a naše se mišljenje poštovalo. Živimo u sećanjima, plašeći se sveta koji vreba iza vrata naših smrdljivih jazbina. Iz te dokolice i nemoći, iz učmalosti u koju nas je bacio život ispunjen statičnošću rađaju se sulude ideje. Rađa se bes, koji evoluira u mržnju. Mržnja evoluira u nasilje, ono u destrukciju ili samodestrukciju. A mogli smo biti... da smo samo... jer bilo je trenutaka... sada je kasno...

Ako ovo iko pročita, mora da razume da ja nisam poznavalac teatra, ja sam samo konzument i imam prava da svaki komad, bio on apsurdan ili klasičan, shvatim kako želim. Onako kako jedino mogu, koliko mi mogućnosti dopuštaju. Nemam dovoljno znanja da bih se pozivao na razne reference, nisam stručan, vrlo sam površan. Ali za razliku od Vas, ovaj komad govori o meni. Vi nikada nećete razumeti muku neostvarenog potencijala, pomirenja i straha od "ravne linije" u koju se Naš život pretvorio.

Za kraj, glumci koji su sjajno odigrali ovaj komad, poput Baneta Trifunovića, Jelene Stupljanin, Dubravke Kovjanić i Ivana Jevtovića uvek mi u filmovima deluju kao likovi koji su promašili struku. Onda sedneš u malu salu, svetla se ugase i svaka njihova reč i emocija jasno odzvanja u tvom mozgu. Ni oni, kao ja, ne pokazuju svoj pun potencijal, jer su primorani da ga traće na sulude projekte koji će nasmejati mase da bi ugrabili neki honorar. Stoga - kapa dole! Ako želite da upoznate vaše "promašene" kćeri i sinove, da osetite sve čari apatije, da saznate ko nas je u nju gurnuo - ogledajte ovu predstavu. Samo, nemojte se iznenaditi ako shvatite da ste nas u to stanje gurnuli - Vi!

BONUS VIDEO: Pitali smo zvezde fima Saga o tri nevina muškarca, kada su izgubili nevinost i kako se sećaju tog trenutka!

(Espreso.co.rs)