Nemamo posao i pare, al tu su droga, bes i seks: Gledao sam predstavu Magično popodne i video sam mene na sceni! I vas! I Beograd! I Srbiju!

Gledam predstavu! Ej, ja gledam predstavu! U Ateljeu 212.. Hvata me trema, jer ću gaziti istim hodnicima kojima su koračali Zoran Radmilović i Pera Kralj.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Trema, jer znam da ne pripadam tom svetu, svetu elitističke kulture. Nemojte me pogrešno razumeti, nije se kultura odmetnula u elitizam, već je ju društvo u kome je prosečna plata 400 evra ( I taj prosek vade one platetine od soma i kusur evra, a realno je da šljakamo za oko 200e) učinilo nepristupačnom za likove poput mene. Onda razmišljam, dok popravljam jedini džemperić za posebne prilike kako neko krajičkom oka ne bi uvideo da štrčim ko go..o iz vode, koji je smisao. Koji je prokleti smisao ovakvih (sjajnih) komada kada ih neće videti ljudi kojima su namenjeni, ljudi poput mene. Imam sreće i osnovnu dozu pismenosti, pa mi "zapadnu" ovakvi zadaci.

Onda uđem, nervozno sednem, čekajući da mi hostesa ukaže na činjenicu da

sam bio dovoljno glup da ispratim proste instrukcije, te pogrešim jasno numerisano mesto.

"Magično popodne" je lament nad generacijom revolucionara kojima niko nije javio da se revolucija(u kojoj nisu učestvovali) odavno završila. Zaglavljeni između čekića i nakovnja, između bezdana "normalnog" života i pokvarene ploče na koju su nasnimljene političke poruke o junaštvu i boljem životu, ovi ljudi dosadu ubijaju seksom, tišinu ubijaju muzikom a svoj bes ubijaju alkoholom i drogom.