10 YEAR CHALLENGE: Zašto više ne slušamo muziku snimljenu pre 10 godina?

"10 year challenge" se munjevitom brzinom proširio društvenim mrežama. Koncept je u startu bio banalan i jednostavan: okačite vašu sliku pre deset godina, i jednu aktuelnu, pa onda gledate i komentarišete da li ste se i koliko promenili od tad. Internet dovitljivci (i zgubidani) su krenuli da šeruju isprva šaljive postove na tu temu, dok su mnogi iskoristili priliku da ukažu na propadanje planete i druge negativne pojave koje su eskalirale u odnosu na 2009. godinu. Izazov koji je u startu bio trivijalan, pokazao je potencijal i za promišljanje različitih manje ili više bitnih, društvenih, kulturnih i političkih tema.

Pre deset godina sam objavio i svoju prvu listu najboljih muzičkih (džez) izdanja, pa me je 10 year challenge navukao da se podsetim tog teksta i proverim gde su ti muzičari danas i koliko ih slušam. Zaključak je bio sledeći: od deset prvoplasiranih albuma, nijedan nisam slušao u poslednjih godinu dana. Četvrtoplasirani i šestoplasirani su najduže opstali u mojim plejerima, možda nekih 6-7 godina od datuma izdavanja, dok mnoge nisam slušao ni duže od nekoliko meseci; već sam zaboravio da su ikad postojali. A muzički ukus mi se nije drastično promenio od tad. Tek da proverim da li je samo sa mnom takav slučaj, pitao sam i kolegu sa portala Jazzin.rs koliko sluša albume koje je tada proglasio za najbolje - rezultati su bili prilično slični.

Da li su albumi iz 2009. godine, iz današnje perspektive, loši? Da li su zastareli? Šta nam sve to govori o muzičkoj sceni 21. veka, o industriji, publici?

Vratimo se za trenutak u to vreme. Negde oko 2006. ili 2007. godine tzv. "brzi internet" polako stiže u sve više domova. SLSK je masovno rasprostranjen servis za razmenu muzike, Rapidshare je na vrhuncu, kao i blogovi na kojima inostrani znalci šeruju sve i svašta bez ikakvog odnosa prema piratskoj prirodi tog deljenja. Muzička industrija se još pregrupisavala i osmišljavala način na koji će se boriti sa novonastalim stanjem smanjenog profita od prodaje nosača zvukova. Čak i na youtube ste mogli da okačite sve i svašta, a legalni streaming i download servisi još nisu zaživeli.

Bilo je to vreme raspomamljenog downloada. Svi koji su se dovijali kupujući bugarske CD-ove i domaće piratske mp3 kompilacije sada su naprasno dobili pristup svoj muzici ovog sveta, u a modi je bilo kačenje po forumima godišnjih lista od 50 ili 100 najboljih albuma. Što više okačite, to ste veća faca i znalac. Baš negde u to vreme utemeljen je i standard besomučnog preslušavanja ogromne količine muzike, koji više nije bio rezervisan samo za najveće frikove i zaluđenike, spremne da istresu poslednji dinar na nosače zvuka.

Ako na Zapadu novonastali odnos prema muzičkim albumima nije bio (toliko) uslovljen platežnom sposobnošću, zasigurno jeste dostupnošću informacija, uspostavljanjem kulture pisanja blogova, te nicanjem velikog broja manje ili više profesionalnih muzičkih sajtova. Teško je reći koja godina je bila kamen temeljac za novu paradigmu konzumiranja muzike, ali možemo je potražiti negde u okvirnom periodu između 2000. i 2010. godine. U nekom trenutku kvantitet prikupljene muzike je postao veće merilo prestiža i definisanja kulturno-urbanog identiteta od "antologijskih" ploča, kaseta i CD-ova koje su se izlizale od slušanja.

Ovakvo predoziranje informacijama i muzikom, koje je išlo ruku pod ruku sa traženjem sve originalnijih koncepata i žanrova, "revolucionarnih" izraza, naposletku se usled zasićenja pretvorilo u svoju suprotnost. Prvo kroz retromaniju u izrazu savremenih autora, a naposletku kroz "tribjutizam" i oživljavanje interesovanja za legendarne bendove. Sve to je kulminiralo neverovatnom euforijom oko filma "Boemska rapsodija" i interesovanjem za grupu Queen, koja je te 2009. godine nešto značila verovatno samo njihovim vršnjacima i konzumentima retro radijskih stanica opšte prakse.

Bilo kako bilo, bendovi 21. veka su sticajem okolnosti ostali u predvorju "večne slave", rezervisane za legende poput Queen, The Cure, Led Zeppelin, itd. Previše kasno su nastali da bi njihova muzika uspela da stekne "kultni status", jer je negovanje kulta u međuvremenu izumrlo kao koncept. Nema se vremena za vraćanje na jedan te isti album jer nas čeka preslušavanje na desetine novih, a nije ni preterano "kul".

Naravno, mnogi će reći da se "više ne pravi muzika kao nekad" i da su legendarni bendovi stekli takav status zato što je njihova muzika jednostavno - bolja. Premda je i to legitimno mišljenje, nije zgorega skrenuti pažnju na to da naš muzički ukus i uopšte doživljaj muzike (pa i umetnosti u širem smislu) oblikuju mnogi spoljašnji faktori, od društvenih i kulturoloških do tehnoloških okolnosti, o čemu je upravo bilo reči u gornjim pasusima. To što smo neku antologijsku pesmu iz na pr. 1989. godine slušali i vrteli do besvesti, umnogome je određeno brojem muzičkih emisija i nosača zvuka koji su nam tada bili dostupni, te značajno filtriranim izborom onoga što je nastalo tih godina u svetu, ali i kulturološkim trenutkom.

Uz malo dobre volje, mogli bismo da izvučemo raznorazne zanimljive hipotetičke primere. Pomenimo samo omladince Greta Van Fleet koji su pokorili planetu revivalom Led Zeppelin zvuka, kao paradigmu odlično iskorišćenog istorijskog trenutka. Da su se oni pojavili 2009. godine, bili bi brzo otpisani kao jednokratna atrakcija, ili bi jednostavno - ostali u predvorju muzičke industrije kao potpuno irelevantni. S druge strane, mnogi legendarni muzičari u pop kulturi su takav status stekli zahvaljujući određenim stilskim inovacijama, za kakve je u post-modernom dobu svega-i-svačega sada već kasno. Za percepciju "legendarnosti" nije dovoljna samo dobra pesma već i širi narativ, koji će u našoj svesti graditi odnos prema bendu ili muzičaru i njegovoj ulozi na sceni. Uz hiperprodukciju, ovo je značajan "otežavajući" faktor za današnje kreativce na muzičkoj sceni.

Nije neophodno - a naposletku nije ni moguće - apstrahovati slušanje muzike od našeg sveobuhvatnog životnog iskustva i spoljašnjih okolnosti. Ali duboko sam uveren da je bilo kakvo lamentiranje za "starom dobrom muzikom" deplasirano, te da nepravedno stavlja čitav niz današnjih kreativnih muzičara u zapećke muzičke industrije i šire vidljivosti. Čak ni činjenicu da albumi koje sam slušao pre 10 godina nisu izdržali tzv. test vremena, ne smatram za uverljiv demanti. Ako albumi nisu "preživeli", jesu muzičari koji su na tim izdanjima svirali - njihovi mnogobrojni novi albumi su itekako vredni i relevantni. Ako su i konkretni muzičari ostali po strani, iznikli su neki novi kojima su ovi "stari" stilski utabali put, podarili im mentorstvo i inspiraciju za još uzbudljivija muzička dela. Upravo danas živimo u zlatnom dobu popularne muzike, ugodno ušuškanom izvan svetla televizijskih reflektora.

Najbolji rok albumi 2009. godine po izboru nekoliko relevantnih muzičkih magazina:

• NME: The Horrors - Primary Colours
• PITCHFORK: Animal Collective - Merriweather Post Pavilion
• THE WIRE: Broadcast & The Focus Group - Investigate Witch Cults Of The Radio Age
• POPBOKS: Dan Auerbach - Keep it hid
• ROLLING STONE: U2 - No line on the horizon

ANA BRNABIĆ POSETILA NARODNO POZORIŠTE I PORUČILA: Umetnici će imati bolje uslove za rad (KURIR TV)

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)