IZMEĐU STVARALAŠTVA I BIZNIS MODELA: Kako i zašto rok u Srbiji NIJE mrtav

Na osnovu hajpa koji je podigao saundtrek za popularnu seriju "Jutro će promeniti sve", dalo bi se zaključiti da je domaća (alternativna) rok scena tavorila godinama u nekom budžaku, maltene nevidljiva, te da su je autori "Jutra" konačno izvukli na svetlost dana. I zaista, vrlo je moguće da znate barem nekog iz vašeg okruženja da je, gledajući seriju, prvi put čuo za Straight Mickey and the Boyz, Bitipatibi, Autopark, Turiste, Vizelj... Na FB strani "Jutra" je takođe bilo puno priče o muzici; redovno su objavljivani postovi u kojima se objašnjava koja numera je bila u kojoj epizodi, a sve na osnovu interesovanja gledalaca.

Otkrivanje "nove" muzike preko filmova i serija nije nikakav srpski specijalitet. Istorija kinematografije je puna ovakvih primera, koji počivaju na tome što se bioskopsko-televizijska i muzička publika ne prepliću stoprocentno u svojim interesovanjima. Niti su bendovi nužno zgrešili u svojoj promociji, niti im ide loše, već jednostavno postoji publika koja takve stvari ne prati. Svako od nas ima ograničen kapacitet za konzumiranje umetničkih sadržaja, jer je nemoguće ići na posao, imati privatni život, preslušati svu muziku, pročitati sve knjige, pogledati serije i filmove, bitne predstave, biti informisan, i tako dalje, za 24 sata skromnog ljudskog dana (minus vreme za san).

Vratimo se sada na "Slučaj Jutro", tj. na fenomen domaće rok scene. Ma koliko da je serija doprinela tome da alternativni bendovi dospeju preko nacionalne frekvencije do novih slušalaca, bitno je reći da većina tih grupa nije od juče. Niko od njih nije sedeo skrštenih ruku. Nisu jadikovali i čekali da ih pozove RTS (niti bilo ko drugi), vredno su radili, održavali pristojno posećene koncerte, snimali spotove, objavljivali albume.

Straight Mickey and the Boyz, autori numere "Dalek svet" iz špice serije, odavno su prevazišli status perspektivnog benda i pune dvorane poput "Amerikane" u Domu omladine. Gitarista/pevač Miki je stigao i da uradi muziku za najskuplji ovogodišnji srpski film "Kralj Petar Prvi", a basista Boško Mijušković predvodi sjajan bend Turisti i svira sa Canetom u Škrticama. Nabrajanje dostignuća ostalih muzičara sa saundtreka ostavićemo za neku drugu priliku, no poenta je jasna.

Nakon što su razbijene iluzije da će petooktobarski politički prevrat na neki volšeban način lansirati rokere u mejnstrim, kao zaslužne kulturne građane, sceni je trebalo nekoliko godina da se konsoliduje i prilagodi novom dobu neoliberalnog kapitalizma. I muzičari i fanovi su bili nespremni za činjenicu da niko više neće promovisati "prave vrednosti" na štetu gledanosti ili čitanosti, te se sredinom prve dekade 21. veka sajt Popboks (samo)nametnuo kao promoter "dobrog ukusa", pre svega u alternativnom roku.

Premda je za svaku pohvalu rad uredništva sajta na sistematizaciji i promociji najtalentovanijih bendova tog vremena, ispostavilo se da je i taj projekat bio ograničenih dometa. Sajt Popboks je ipak čitao (relativno) ograničen broj ljudi u odnosu na tiraže dnevnih listova ili pratioce radio stanica i televizija sa nacionalnom frekvencijom. Društvene mreže su još bile u povoju, a promotivna i organizaciona infrastruktura bendova bila je skromna. Sa druge strane, sam sajt je, uz nesumnjive uspehe u predstavljanju novih bendova, igrao na tankoj liniji alternativnog elitizma (na tragu magazina Pitchfork), te možda i nije uvek najbolje komunicirao sa publikom koja voli na pr. Riblju Čorbu, Bajagu, ili Van Gogh, a u potrazi je za novom muzikom.

S početkom nove decenije, kao da su i muzičari shvatili da stvari moraju uzeti u vlastite ruke, te su počeli polako da se prilagođavaju "duhu vremena" oličenom u konzumerizmu, opadanju značaja izdavačkih kuća i fizičkih nosača zvuka, dinamici društvenih mreža, te degradaciji kulturnih rubrika u mejnstrim medijima.

U praksi, to je značilo da se fokus muzičara sada prebacuje na singlove i video spotove koji se direktno objavljuju na Jutjubu, pa bustuju preko plaćenih oglasa na fejsbuku, čime bendovi direktno dopiru do publike zaobilaženjem klasičnih medijskih posrednika. Najbolji primer nove paradigme je Artan Lili, koji u pravilnim vremenskim intervalima izbacuje visoko stilizovane jutjub spotove kao singlove, ni najmanje ne mareći za (prevaziđeni?) koncept albuma kao umetničke celine. Treba li posebno isticati da su njihovi koncerti odlično posećeni?

Problem osipanja novinara u kulturnim rubrikama "tradicionalnih" medija nadomešćen je prelaskom "kulturnjaka" u PR menadžment. Bendovi su shvatili neminovnost angažovanja profesionalaca za odnose sa medijima, koji su svojim veštinama i kontaktima počeli da plasiraju lepo upakovane novinske članke redakcijama koje ne umeju ili nemaju vremena da to rade same.

Ne treba gajiti iluzije da će jedna najava koncerta nekoga naterati da mrdne zadnjicu iz fotelje/pogled sa smartfona, ali se svrsihodnim pokazao "kumulativni efekat". Kontinuirana izloženost čitaoca određenom sadržaju kroz vesti i intervjue na raznim medijima (u kombinaciji sa aktivnošću samih bendova te koncertnih organizatora na društvenim mrežama), neophodna je u vremenu superbrzog protoka informacija, kada se više ni ne sećate šta ste kliknuli i pročitali pre par sati.

U ovom trenutku neko će se opravdano zapitati - a šta je sa muzikom kao takvom? Nije valjda da je bitno samo da se bustuje post pa da bend postane popularan? Ima li (još uvek) nešto i u kreativnosti, dobroj muzici i tekstovima? Činjenica da se ovaj tekst time ne bavi odraz je mišljenja njegovog autora da je na domaćoj sceni - s tačke kreativnosti - ama baš sve u najboljem redu. I ovde je internet odradio svoju (posrednu) ulogu, jer je stasala generacija muzičara koji je već od svojih formativnih godina izložena mp3 revoluciji, torentima, blogovima sa download linkovima, a naposletku i Jutjubu i striming servisima. Muzičari i muzičarke 21. veka se vrlo lako informišu o aktuelnim trendovima i upijaju sve, što se kasnije neminovno oslikava u njihovoj muzici.

Bardovi poput Nikole Vranjkovića ili Kolje bez problema pune Kombank dvoranu, a sasvim solidan broj bendova se dobro snalazi sa kapacitetom "Amerikane" u Domu omladine ili Božidarca. Ako i zanemarimo sada već veterane scene poput KKN, Jarbola, E-Play, ili nešto starijih Obojenog Programa, Ramba Amadeusa, i drugih, imamo nekoliko mlađih bendova poput Repetitora, Artan Lili, Straight Mickey and the Boyz, Kralja Čačka, Stray Dogg... koji su uspešno izašli iz statusa "talenata" i postali etablirani i cenjeni izvođači. Svi oni itekako imaju šta da kažu u muzičkom smislu i bez stilskih kompromisa dopiru do solidne publike, kakva im je bila nezamisliva pre desetak godina.

OK, neko će možda reći i da su "u staroj Jugi rokeri punili dvorane", ali ne treba posebno analizirati drastično promenjene društvene, političke, kulturološke, tehnološke i svake druge okolnosti u odnosu na nekadašnja vremena. Pravi je trenutak da se vratimo i na jednu od početnih konstatacija: današnji konzument kulturnih sadržaja ima ograničen kapacitet čak i u okviru mogućnosti da prati rok scenu, jer nema ni para ni vremena da ode baš na svaki koncert i time doprinese njenoj ekonomskoj održivosti.

U prosečnoj BG nedelji sa 5-6 koncerata stranih i domaćih bendova, za šta će imati novca siromašni student iz tzv. "unutrašnjosti"? Hoće li spucati sve pare na Mando Diao, ili će da ušteka za par manjih koncerata u Elektropioniru? Šta da radi kada iste večeri ima dva ili tri koncerta? Ne mora to da bude ni nesrećni arhetipski siromašni student - možemo da zamislimo i srednjoškolsku nastavnicu, ili radnika u državnoj firmi sa dvoje male dece, koji će vrlo pažljivo da biraju svoje koncerte. Ako ne odu umesto toga u bioskop, pročitaju knjigu, ili se jednostavno strovale na kauč od umora nakon naporne radne nedelje. U manjim gradovima nema tolikog preklapanja sadržaja, ali je i manji "rezervoar" ljudi koji će činiti potencijalnu publiku za kulturne događaje. A problem decentralizacije je ozbiljno političko pitanje koje nadilazi izazove rok scene.

Mada je situacija mnogo bolja nego pre 10-15 godina, nije ni sve idilično. Muzičari moraju da ulože novac u svoju promociju, a u vremenu kada od SOKOJ-a jedva nakamče bednu crkavicu i nema naročite zarade od nosača zvuka, koncerti postaju jedini izvor prihoda. Postoje i sporadični pokušaji crowdfundinga, no takav koncept fanovskog finansiranja bendova se u Srbiji još nije primio.

U takvoj tržišnoj utakmici ne mogu svi da opstanu, te je srazmerno mali broj muzičara koji žive isključivo od svoje autorske muzike. Rešenja se sve više baziraju na proaktivnim modelima, gde jedan muzičar/ka simultano svira u nekoliko bendova, piše primenjenu muziku, radi kao tonac, i slično. Ko je voljan i dovoljno hrabar (lud?) da se uhvati ukoštac sa kompetitivnim i surovim tržištem, ne mora nužno da ima "dnevni posao" da bi održavao svoj alternativni bend.

Godina 2018. je donela brdo koncerata, singlova, spotova, albuma, kreativnih međužanrovskih saradnji, od mejnstrimaša do ljutih alternativaca, a mi ćemo se na Espresu truditi da medijski propratimo što više njihovih aktivnosti. Nije ni neophodno ni moguće da ih sve znate i "podržite", ali mesta jadikovanju nema. Scena je živa, kreativna, i pruža dovoljno sadržaja da zadovolji i najprobirljiviji slušalački ukus.

BONUS VIDEO: Espreso na probi grupe Fish in Oil - Kapu dole