TRI OGLEDNA SLUČAJA: Krivudavi putevi kulturne politike Srbije

Šta čini dobru kulturnu politiku jedne zemlje? Da li se uspešnost meri veličinom budžeta? Ili možda, brojem festivala? Odnosom mejnstrima i smelijih autorskih projekata? Odabirom direktora institucija, njihovim programskim orijentacijama? Ili načinom na koji se kultura "brendira" u 2018. godini i komunicira s publikom?

Tema je komplikovana i višeslojna, a jedan tekst nije dovoljan da sagleda sve aspekte kulturnog života zemlje. Država se, naravno, razmeće "nikad većim" budžetima za kulturu, renoviranjem Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Narodnog muzeja, i to su dostignuća koja se ne mogu osporiti. Sa druge strane, Nezavisna kulturna scena Srbije, kao udruženje koja godinama sistematično ukazuje na brojne probleme u kulturnoj politici zemlje, ukazivala je na skandalozne rezultate nekih projektnih konkursa, te nedavno i na pogubnost koncepta kreativnih industrija spram savremenih umetničkih praksi.

Muke s konkursima

Pisac ovih redova imao je priliku da se, i iz prve ruke, uveri o načinu na koji se finansiraju i realizuju projekti preko konkursa Ministarstva kulture i informisanja, Sekretarijata za kulturu grada Beograda, te Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje, i rad sa verskim zajednicama Vojvodine. A sve i da nije to bio slučaj, nije teško doći do informacija i svedočanstava o mukama s kojima se Udruženja suočavaju prilikom realizacije projekata u kulturi.

Prva muka je u terminima. Ako vam konkurs za 2018. godinu raspišu kada je godina već počela, a potom o njemu odlučuju mesecima, već ste u poziciji da ne možete ništa da radite na primer do maja ili juna, dok vam ne odobre novac. Tek u tom trenutku možete da stupite u kontakt sa izvođačima, institucijama i prostorima u kojima ćete realizovati programe, itd. To sve ne može da se uradi preko noći, pa je najbolje sačekati jesen. Ako ste se pitali otkuda to da se gomila festivala održava baš na jesen, a znatno manje u periodu od januara do maja, eto vam odgovora.

Dakle, stigla je jesen, pare su odobrene, ali eto, nisu još legle na račun. Onda zovete odgovornu osobu, koja vas uverava da pare samo što nisu stigle, ali vaš program počinje za nekoliko dana i treba platiti ljude. To je trenutak u kome kreće krcanje vlastitog novca, zaduživanje, finansijska aritmetika, snalaženje na srpski način, uz nadu da odobreni novac neće stići baš mnogo posle festivala za koji je zapravo odobren. I onda naredne godine krećete u skupljanje budžeta od nule i prolazite isti birokratsko-administrativni stres.

Rešenje je toliko jednostavno da je zaista misterija zašto se ne primenjuje - dovoljno je raspisati konkurs za 2019. godinu recimo u septembru 2018, pregledati projekte za 2-3 meseca, i do prvog januara odrediti dobitnike novca. Još bolje bi bilo pokretanje konkursa za višegodišnje projekte, a takve prakse već postoje na nivou EU.

Prošle godine je naročito kontroverzan bio konkurs Sekretarijata za kulturu grada Beograda, sa brojnim u najmanju ruku spornim opredeljenjima velikog budžetskog novca, za organizacije bez značajnog staža i renomea u kulturi. Taj konkurs je bio paragimatičan slučaj naširoko rasprostranjene prakse u manjim sredinama, gde se fantomska Udruženja bliska vladajućim strukturama osnivaju neposredno pre ili čak i posle raspisivanja konkursa, kako bi se novac podelio "podobnima".

Pošto se ipak radilo o Beogradu ovaj slučaj je imao nešto veći publicitet nego što su se nadležni nadali. Premda nije bilo direktnog dovođenja u vezu sa ovim slučajem, Ivona Jevtić je "degradirana" sa mesta gradske sekretarke za kulturu, na mesto V.D. direktorke Muzeja Nikole Tesle. Da se vlast ipak malo opametila po ovom pitanju, pokazao je i znatno transparentniji republički konkurs za sufinansiranje projekata u kulturi, gde nije bilo toliko i tako upadljivih propusta.

Domaći film: sistemsko finansiranje i ideološko profilisanje

Film je oduvek bio najpopularnija grana umetnosti u Srbiji, pa i šire. Ne prate svi muzička zbivanja, iako ponešto zakače na radiju ili TV-u. Ima ljudi koji ne žele ili ne stižu da otvore knjigu. Zasigurno mnogo ljudi ne ide u pozorište, muzeje i galerije, ali zato svi gledaju filmove ili serije. Zbog toga ni ne čudi da država ogromne sume novca ulaže u domaći film, te da se oko finansiranja domaće kinematografije naročito lome koplja i pogledi na kulturne politike.

Nekoliko skandala je prošle godine potresalo Filmski centar Srbije, instituciju zaduženu za finansiranje projekata u srpskom filmu i infrastrukturnu organizaciju domaće kinematografije. Počelo je lansiranim medijskim kampanjama protiv navodno "antisrpskog" filma Teret, što je naročito apsurdno u svetlu činjenice da je ovaj film osvojio nekoliko značajnih inostranih priznanja, i na najbolji način reprezentovao srpsku kinematografiju u svetu. No naravno, nismo naivni. Kada politika umeša prste, drugi su interesi u pitanju.

Nastavilo se aferom oko "zabrane" snimanja filma Mezimica, odnosno raskida ugovora o finansiranju ovog projekta. Scenarista Dimitrije Vojnov je isticao da se radi o cenzuri zbog navodnog "antisrpskog" sadržaja u filmu (Srbi koji vade organe, detalj koji je štaviše izbrisan u završnoj verziji scenarija), dok su FCS i Upravni odbor FCS-a u odvojenim saopštenjima negirali ovakve navode.

Premda naposletku nije bilo materijalnih dokaza za Vojnovljeve optužbe, ostala je činjenica da je ideološko profilisanje srpskog filma bila naročito goruća tema prošle godine, a da je u više navrata istican značaj "patriotskog filma" i njegovog finansiranja. Prošle godine je u fokusu bio Prvi svetski rat, kroz filmove "Zaspanka za vojnike" i "Kralj Petar Prvi". Na nedavnim jesenjim konkursima odobrene su finansije za filmove "Dara" (o stradanjima Srba u ustaškim logorima), "Bauk" (o NATO bombardovanju 1999. godine), kao i "Ruski konzul" po romanu Vuka Draškovića.

Uprkos ovim potresima "sa strane", ustrojstvo Filmskog centra Srbije ipak je dobar primer sistemskog organizovanja finansiranja u kulturi, kroz 27 konkursa u 2018. godini, jasno profilisanih ka određenim žanrovima i filmskim temama, uz komisije sačinjene od filmskih profesionalaca koje su odlučivale o rasporedeli sredstava. Naravno, gde je veliki novac u igri, prisutni su i veliki pritisci i nezadovoljstva raznih strana, no trenutno rukovodstvo FCS-a se dosta pristojno drži ploveći kroz Scile i Haribde mutne srpske zbilje.

Narodno pozorište i princip smenjivosti

Evo i jednog dobrog primera kako se problemi rešavaju uslovno rečeno vaninstitucionalnim putem, a protiv pogubnih posledica državno vođenih kulturnih politika. Sve je počelo tako što je Željku Hubaču, tadašnjem direktoru drame Narodnog pozorišta, dozlogrdilo zbog sistemskih problema sa finansiranjem programa u godini jubileja ove institucije. U nedostatku drugih rešenja, o problemima u radu je govorio po raznim medijima, te ga je upravnik pozorišta Dejan Savić ekspresno smenio.

Kao nuspojava celog slučaja, isplivala je i "afera Mirela", odnosno činjenica da je Narodno pozorište (pre)bogato plaćalo promociju u irelevantnom magazinu "Globe", po Savićevoj direktivi. Na stranu neukusno i pomalo mizogino insistiranje na tome da je urednica i vlasnica magazina Mirela Krajinović bivša Plejboj zečica, te netačan medijski spin da je ona angažovana kao "PR Narodnog pozorišta" (čemu je i sama doprinela ne razlikujući posao PR menadžerke i izdavača plaćenih reklamnih tekstova), ovaj slučaj je demonstrirao bahato upravljanje budžetom institucije. Isplivale su i mučne priče o zapuštenosti zgrade, kostima, i ostali nagomilani infrastrukturni problemi, koji pre afere očigledno nisu bili dovoljno medijski atraktivni da izazovu politički problem.

Potom se kolektiv Narodnog pozorišta organizovao kroz peticije za smenu Dejana Savića i pretnje štrajkom, te na kraju i izvojevao pobedu kada je situacija došla pred svršen čin. Na mesto (V.D.) upravnice došla je Ivana Vujić, direktorka drame je postala Tanja Šljivar, a predsednica upravnog odbora Jasna Dimitrijević - sve odreda vrhunski profesionalci sa relevantnim radnim biografijama i neukaljanim obrazima.

Naravoučenije bi bilo da ništa ne uspeva tako dobro kao medijski pritisak, te da se (nažalost) neki problemi ne mogu uspešno rešiti infrastrukturno, razložnim razgovorima i argumentima zainteresovanih strana. Sa druge stane, kultura u Srbiji je još uvek "nebitna", u toj meri da ne zauzima preterano značajan deo političkog kolača, te je i na tom polju lakše pokleknuti pod pritiskom kulturnih radnika kad baš dogori, što je slučaj Narodnog pozorišta dobro pokazao.

No opet, ovde smo imali situaciju sa poznatim glumcima, rediteljima i scenaristima, čija je javna prepoznatljivost mnogo veća od aktivista iz Nezavisne kulturne scene Srbije. Njihov performerski angažman tokom obraćanja Ane Brnabić na otvaranju konferencije "Budućnost izvođačkih umetnosti – perspektive i izazovi" su mejnstrim mediji prenosili kao "napad na premijerku", dok se malo njih fokusiralo na proklamaciju protiv koncepta "kreativnih industrija" i ubacivanja umetnosti u tržišne kalupe.

Sve ovo ne znači da bi NKSS nužno trebalo da promeni strategije svog delovanja, već da je neophodno učešće što više medijski prepoznatljivijih protagonista kulture u borbi za njenu bolju poziciju u državnim institucijama. Dok ne dođemo - ako ikad dođemo - do adekvatnih i dosledno realizovanih sistemskih rešenja nagomilanih kulturno-političkih problema.

BONUS VIDEO: KUSTURICA OTKRIO GOSTE FESTIVALA: Met Dilon i Slavko Štimac stižu na Kustendorf (KURIR TV)

(Nikola Marković / Espreso.co.rs)