JUTRO KOJE (NE)ĆE PROMENITI SVE: Generacijska stvar za generaciju koju su svi otpisali (VIDEO)

"Grlom u jagode", 43 godine od snimanja i dalje nedostignuti standard kad su televizijske serije na ovim prostorima u pitanju, završava se tako što Bane Bumbar u zalazak sunca jezdi pešice preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu.

Gde će završiti Bumbarovi i snovi ostalih junaka ove ultimativne generacijske serije za sve rođene u onoj velikoj državi, brutalno će demonstrirati film "Jagode u grlu" istog autora Srđana Karanovića.

Odjavna špica TV serije o kojoj se najviše pričalo ove godine zatiče troje od četvoro glavnih junaka kako se, ovog puta u automobilu, u rano jutro, preko Brankovog mosta vraćaju s Novog Beograda u stari deo grada.

O kakvoj je tu simbolici reč i ima li uopšte ikakve simbolike ostavićemo vama na procenu. Ono što je, međutim, već sad jasno jeste da je "Jutro će promeniti sve" uspelo da, za početak, promeni percepciju forme srpske televizijske serije kod domaće publike.

Da se stvari kreću nabolje bilo je jasno posle "Senki nad Balkanom", prve srpske serije novijeg datuma koja je iskočila iz Mirjam - Selo gori - Ravna gora matrice.

Vizuelno naslonjena na svetske trendove ("Peaky blinders", "Taboo"), serija Dragana Bjelogrlića ohrabrila je druge autore s ovih prostora da radnju svojih uradaka izmeste iz srednjeg veka ili "starih, dobrih vremena", pa smo dobili i nešto modernija iščitavanja stvarnosti koju živimo ("Ubice mog oca", "Žigosani u reketu").

Ipak, tek će "Jutro" uspeti da iskomunicira s brojnijom publikom, jer se obraća mladima, onim u dvadesetim i tridesetim godinama života, zaglavljenim između planova, želja i stvarnosti koja ujeda.

U fokusu priče je njih četvoro, čije bi sudbine trebalo da pokriju što širi spektar onog s čim se osobe u toj životnoj dobi susreću.

Anđela (Jovana Stojiljković) je asistent na katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta. U sedmogodišnjoj je vezi koja upravo ulazi u fazu preseljenja u zajednički stan. Baš taj momenat nateraće je da promisli o nagomilanim strahovima glede zajedničkog života, što je tako poznato gotovo svim osobama koje se odlučuju na taj korak.

Umesto da prepusti da je reka nosi, ona kreće da pliva uzvodno, otkrivajući manje konvencionalne stvari o sebi, poput one da je biseksualka i da joj veza s devojkom, pa čak i "trojka", nisu nimalo strane. Paralelno s njenom seksualnom emancipacijom odvija se krah profesionalnih ambicija, jer - Srbija.

Ne bez razloga, scena obračuna s partijskim poltronom koji je na vezu uleteo na njeno mesto na fakultetu, ostaće jedan od upečatljivijih momenata serije:

Njenog brata Filipa (Nikola Rakočević) nalazimo u još jednom prevratnom životnom trenutku, onom u kom shvati da mu uloga vunderkinda koji je napravio karijeru u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji nije ostvarenje snova, naprotiv.

Uhvaćen u procepu između očekivanja drugih i sopstvenih pogleda na budućnost, Filip će u seriji biti razvijen kao lik koji ne može da se pomiri sa srpskom tragikomičnom zbiljom, koju će često pokušati do promeni, bez uspeha, naravno.

Njegovi ljubavni jadi drugi su rukavac priče, gde ovaj emotivni i nesnađeni dečko koji (je) obećava(o) takođe baulja, pokušavajući, s manje ili više uspeha, da nađe sebe.

Saša (Isidora Simijonović) je najmlađa, ali i emotivno najoštećenija u detinjstvu, budući da dolazi iz razorenog braka svojih roditelja.

Promiskuitetna, nejasnih životnih planova od onih koji dobacuju dalje od provoda te večeri, u večitom raskoraku između želje majke da se "skrasi" i svojih hedonističkih poriva, Saša će takođe proći trnovit put do priznanja sebi i osobi koju voli da zaista oseća nešto prema njoj.

Konačno, tu je Ljuba (Andrija Kuzmanović), talentovani rukometaš Partizana koga su povrede omele da napravi karijeru, pa je završio kao fitnes trener koji ulazi u seks šeme sa starijim gospođama od kojih se grebe za stan, auto, lovu... Kad mu ne uspe, spava u parku, jer nema gde.

Povratak u siromašnu provinciju iz koje je došao visi mu kao mač nad glavom, dok mu s druge strane nehajan odnos prema važnim i manje važnim partnerkama donosi mnogo više glavobolje od zadovoljstva seksa za jednu noć.

Prvi dobar znak za "Jutro" bio je savršen kasting, jer nema glumca u seriji koji šmira, preglumljava i od čije "glume" imate transfer blama, što je tako čest slučaj u domaćoj kinematografiji.

"Jutro će promeniti sve" je zapravo serija u kojoj će se, na ovaj ili onaj način, u ovoj ili onoj meri ili situaciji, prepoznati mnogi od nas, i to je njena najveća vrlina.

Mnogi od nas zbunjeni tom bukom i tim besom oko nas. Preosetljivi, usamljeni, nesnađeni.

Mnogi od nas zaglavljeni u životu, očekivanja nešto drugačijih od onog što živimo. Mnogi od nas koji su prečesto bili kukavice prema drugima i sebi. Mnogi od nas koji su sjebani, a da to ne želimo da priznamo.

E, uprava ta sjebanost (pardon my french) lajtmotiv je sudbina svo četvoro junaka i onih koji se o njih češu. Svi njihovi (mahom) pogrešni životni izbori i ono što će im ti izbori doneti, svešće ih na kraju na osobe gorko suočene s onim čim se svi, pre ili kasnije, suočimo: mladost nam prolazi, iskrada se neosetno, klizi nam kroz ruke, vrućinu kompromisa osećamo iza ugla, stvari su krenule po zlu mnogo pre nego što smo se nadali. Ili se bar ne odvijaju onako kako smo očekivali.

Nekima je zasmetao "light" odnos prema zatrovanoj stvarnosti koja nas okružuje, tačnije izostanak kritičnijeg odnosa prema zbilji koju živimo.

Drugima smeta "snobizam kruga dvojke", jer život koji žive njih četvoro pripada tek malobrojnom krugu ljudi koji iščezava (ako već nisu svi pobegli iz Srbije), dok je većina ostala zaglavljena u post-tranzicionoj naprednjačko-narodnjačkoj Srbiji.

Pa je, je li, u skladu s tim i hipsterski soundtrack elitistički i besmislen, bez kontakta s onim što mladi zaista slušaju.

(Soundtrack je, btw, fenomenalan, nemojte da vas lažu i lože. Koliko se te pesme zaista slušaju po BG kafićima ili klubovima po kojima vise naši junaci, drugo je pitanje /ne slušaju se, to je deo druge, šire priče/, ali je vrhunski kvalitet odabranog nesporan).

Treći pak seriju doživljavaju kao ušminkanu stvarnost koja kao da je izašla iz neke kampanje za mobilnu telefoniju.

A ima i onih koji hejtuju tek da bi hejtovali.

I - da li će jutro promeniti sve? Autori su seriju (verujem, namerno) ostavili otvorenom tako da su razna učitavanja moguća i poželjna. Svako u Anđelinoj, Filipovoj, Sašinoj i Ljubinoj sudbini može čitati nešto drugo, svako se može nadati nečemu drugom, svako sebe i svoja očekivanja / nadanja / strahove može projektovati onako kako mu je volja. To je, uostalom, temeljna tekovina filmske umetnosti: saživljavanje s likovima.

Ako je pametno primećeno da danas TV sadržaj konzumiraju milioni kojima je dnevni fiks "Zadruge" neophodan, a empatija im ne dobacuje dalje od saosećanja s mukom i boli notornog Darka Lazića, onda će upravo "Jutro" ponuditi drugačiji sadržaj za drugačiju publiku, privremeno pobeglu od ponude domaćih TV stanica.

Čak dva reprezentativna sadržaja na srpskom filmskom nebu u ovoj godini (drugi je sjajni "Južni vetar" Miloša Avramovića, koji se bliži milionitom gledaocu u bioskopima za svega par meseci), dobrano su iznad uobičajenog ovdašnjeg proseka.

Možda je preambicizno nadati se boljim danima za srpski film ili seriju (pogledajte, uostalom, koliko visoko je lestvicu podigao Hrvat Dalibor Matanić sa svojim "Novinama"), ali svaki prijatan incident je dobrodošao, a "Jutro" je mnogo više od toga.

Sve, dakle, pohvale za autore serije Gorana Tagića i Vladimira Stankovića, kao i scenaristički pul predvođen Majom Pelević (tu su još Filip Vujošević, Dimitrije Kokanov, Milan Marković Matis i Boris Grgurović), odnosno odabir muzike i autorske teme, za šta je bila zadužena Janja Lončar. Seriju je producirala Snežana Van Hauvelingen (This and That Production).

Pre 11 godina kompilacija "Jutro će promeniti sve", uz sva nesrećna potonja tumačenja i učitavanja, najavila je bolje dane za novu srpsku muzičku scenu.

Serija koja je pozajmila njen naslov već sad ima mnogo bolju sudbinu, prihvaćenost i uticaj.

I da, autori, ako ovo čitate: druge sezone mora biti!