NAJDUBLJA I POMALO ZASTRAŠUJUĆA PORUKA DŽOKERA: Filozof superstar otkriva PRAVO ZNAČENJE filma o kojem svi pričaju

Iako ga neki vide kao potencijalno opravdanje za one koji nasiljem tragaju za slavom, film Džoker pokazaće da nije poziv na nasilje već sud o greškama modernog političkog sistema, kaže slovenački filozof Slavoj Žižek.

Mnogi kritičari, uključujući čak i armiju SAD, veruju da ovaj film može navesti neke zle ljude da počine dela nasilja.

Ipak, kritičari filma prevideli su sveprožimajuću poruku filma, tvrdi Žižek za RT, dodajući da to nije priča o mentalno neuravnoteženoj osobi, već o beznadežnosti našeg "najboljeg ikada"političkog poretka.

Svakodnevni život postao je kao horor film.

Treba da čestitamo Holivudu i gledaocima na dvema stvarima: da je uopšte objavljen takav film, koji pruža veoma mračnu sliku visokorazvijenog kapitalizma, jedna košmarna slika koja je navela neke kritičare da ga označe kao "film društvenog horora". Obično imamo društvene filmove koji oslikavaju društvene probleme, a onda imamo horor filmove. Spojiti ova dva žanra u jedan moguće je jedino kada mnogi fenomeni u našem uobičajenom društvenom životu postanu fenomeni koji spadaju u žanr horora.

Još zanimljivije je posmatrati kako reakcije na ovaj film pružaju celi spektar političke kohezije u SAD. S jedne strane, konzervativci su u strahu da bi ovaj film mogao uzrokovati nasilje. To je apsurdna izjava. Ovaj film nije izazvao nikakvo nasilje. Suprotno od toga, film oslikava nasilje i osvešćuje vas o opasnostima od nasilja.

Kako to obično biva, neki politički korektni ljudi uplašili su se da ovaj film koristi rasističke klišee i slavi nasilje. To je takođe nepošteno reći. Jedna od najzanimljivijih pozicija je stav Majkla Mura, levičarskog dokumentariste, koji je pozdravio ovaj film kao iskrenu sliku stvarnosti onih koji su siromašni, izopšteni i nepokriveni zdravstvenom zaštitom u SAD.

Njegova ideja je da film objašnjava kako likovi poput Džokera mogu da nastanu. To je kritički portret stvarnosti u SAD, koja može izroditi ljude poput Džokera. Slažem se sa njim, ali bih otišao i korak dalje

Zakrčenje sistema izazvano nihilizmom

Mislim da je važno prepoznati da lik Džokera na kraju, kada se on poistoveti sa svojom maskom, je oličenje eksrtremnog nihilizma, samouništavajućeg nasilja i ludačkog smeha nad tuđim očajanjem. Nema nikakvog pozitivnog političkog projekta kod njega.

Film Džoker treba da razumemo tako što se veoma mudro uzdržava od pružanja pozitivne slike. Levičarska kritika "Džokera" mogla bi biti: "Da, to jeste dobar portret stvarnosti života u sirotinjskim kvartovima u SAD, ali gde je neka pozitivna sila? Gde su demokratski socijalisti, gde su obični ljudi koji se samoorganizuju?" U ovom slučaju, to bi bio potpuno drugačiji i prilično dosadan film.

Logika ovog filma je da prepušta gledaocima da to sami učine. Film prikazuje tužnu društvenu stvarnost i zakrčenje sistema izazvano nihilističkom reakcijom. Na kraju, Džoker nije slobodan. On je slobodan jedino po tome što je dospeo do tačke potpunog nihilizma.

Na nama je da odlučimo šta ćemo učiniti.

Uporedio bih lik Džokera sa Kazimirom Maljevičem, ruskim avangardistom u poziciji u kojoj je bio kada je naslikao svoju čuvenu sliku crnog kvadrata. To je jedna vrsta minimalnog protesta – svođenje na ništavilo. Džoker se prosto ruga svakom autoritetu. To je destruktivno, ali nedostaje mu pozitivni projekat. Moramo proći tom stazom očajanja.

Nije dovoljno poigravati se sa onima koji imaju vlast, to je poruka Džokera. Činjenica je da oni mogu biti milosrdni kao otac Brusa Vejna samo je deo igre. Morate se otarasiti svih tih liberalnih gluposti koje zamagljuju očajnost situacije.

Društveni budilnik

Opasnost od objašnjavanja samo pozadinske priče je u tome što možemo dati neku vrstu racionalnog objašnjenja da treba da razumemo lik Džokera. Ali Džokeru to nije potrebno. Džoker je u nekom smislu reči kreativna osoba. Prelomni trenutak u filmu je njegova promena, kada kaže: "Mislio sam da je moj život tragedija. Ali sada shvatam da je zapravo komedija."

Komedija znači da od tada on prihvata sebe i svoje očajanje kao komičnu sliku i tako se oslobađa poslednjih stega starog sveta. Do kraja filma on postaje slavan kao pokretač nekakvog emancipatorskog pokreta. To je konačno zakrčenje postojećeg sistema, društvo koje osuđuje sebe na samouništenje.

Elegancija ovog filma je u tome što on prepušta nama sledeći korak u građenju pozitivne alternative. To je mračna nihilistička slika koja služi našem buđenju.

Da li smo spremni da se suočimo sa stvarnošću?

Levičari koji su uznemireni zbog "Džokera" su Fukujamini levičari; oni koji misle da je liberalno demokratski poredak najbolji mogući poredak i sve što treba da uradimo je da ga učinimo tolerantnijim. U tom smislu, svako je danas socijalista. Bill Gates kaže da je on za socijalizam, Mark Zuckerberg kaže da je za socijalizam.

Lekcija "Džokera" kaže da je potrebna radikalnija promena. Toga nisu svesni ovi demokratski levičari. Ovo nezadovoljstvo koje danas narasta treba ozbiljno shvatiti. Sistem se ne može baviti njime pomoću postupnih reformi, više tolerancije i boljim zdravstvenim sistemom.

To su znakovi da nam je potrebna radikalnija promena.

Bonus video: