KOSTA ČAVOŠKI OBJAVIO KNJIGU ''POLITIČKA FILOZOFIJA U ŠEKSPIROVIM DRAMAMA''

Još od početka stručne karijere Kosta Čavoški je, pored prava, veliku pažnju posvećivao političkoj filozofiji. To je bio razlog što je još 1975. objavio knjigu posvećenu Karlu Poperu i njegovoj filozofiji otvorenog društva. Potom je napisao opsežnu studiju o Džonu Loku, a nedavno je objavio knjigu „Politička filozofija u Šekspirovim dramama” u izdanju „Katene mundi”.

‒ Mene su, inače, uvek privlačili veliki istoričari, mislioci i pesnici, pa sam tako 2001. bio koautor knjige posvećene apsolutnoj i ublaženoj pravdi u Eshilovoj „Orestiji”. I pre nego što sam počeo da proučavam Šekspirove drame, znao sam da je reč, pored ostalog, i o velikom misliocu. Njegova duhovna snaga ogledala se u dalekosežnim političkim zamislima kako njegovog tako i svakog vremena pre i posle njega. Za sve to bilo je potrebno i odgovarajuće znanje o ljudskoj prirodi, državi, političkom poretku i istoriji, bez kojeg nema prave političke filozofije. Šekspir je sve to imao – kaže akademik Čavoški.

Kako se ispoljavaju pravda i vladavina prava kod Šekspira?

Šekspirovi dijalozi imaju antinomijski karakter, pa bi se teško moglo reći šta je bilo njegovo vlastito uverenje. Tako njegova dramska lica izražavaju čak 12 različitih ideja pravde. Po jednom uverenju, država bi bez pravde ogrezla u neredu i velikom jadu; po drugom pravda dopušta da se prolije krv da bi se odbranila sloboda; po trećem osveta takođe predstavlja pravdu i po njoj postupa Hamlet kada posle silnih premišljanja ubija ubicu svog oca; dvanaesta je poetska pravda tako što se Kasije i Brut ubijaju onim istim mačem kojim su ubili Cezara. A zakon, kao oličenje pravde, štiti ne samo državu kao političku zajednicu svih kraljevih podanika nego i samog kralja, njegov mir i sigurnost.

Posebno analizirate nasledno pravo, ali i motiv tiranije...

U monarhiji je nasledno pravo izuzetno važno, jer se na presto dolazi shodno načelu primogeniture. Plantagenet i njegovi sinovi poveli su vojnu protiv Henrija Šestog, osporavajući njegovo pravo na presto, jer mu je otac Henri Četvrti bio uzurpator. Taj sukob izrodio se u Rat dveju ruža – bele jorkove i crvene lankasterske. Kako je u Šekspirovim istorijskim dramama samo Ričard Drugi došao na presto na legetiman način (po pravu prvorođenja), ispalo bi da su svi drugi kraljevi bili uzurpatori, tj. bez valjanog titulusa. Otuda kad Šekspir pominje tiranina, on zapravo ima na umu tiranina po načinu vršenja vlasti. Arhetip tiranina jeste Ričard Treći, koji zaslužuje takav naziv, kako po načinu dolaska na presto, tako i po sredstvima koja je koristio. Pošto se dočepao krune, Ričard Treći neprestano čini nepojmljive zločine, među kojima najveće zgražavanje izaziva ubijanje njegovih sinovaca koji su bili nevina deca.

Da li je sudbina kod Šekpira neizbežna, usud, zla kob? Može li se biti jači od sudbine kao što želi Julije Cezar?

Šekspirove dramske ličnosti veliku pažnju su posvećivali Fortuni. U jednom značenju to je slučaj (casus), odnosno nenadani i nepredvidljivi sticaj okolnosti. U drugom značenju posredi je personifikovana nadljudska sila koja, po svom hiru, odnosno ćefu, bira kad će i šta će kome podariti ili uskratiti, posrećiti ili nauditi. Naposletku je i reč usud ili kob (fates), koja označava ono što je predestinirano, pa se kao unapred predodređeno i neumitno nikako ne može izbeći. Najveća nevolja je u tome što je Fortuna ne samo nepredvidljiva, nego i ćudljiva, hirovita i prevrtljiva. I po Plutarhu i po Šekspiru, njoj ni Julije Cezar nije mogao odoleti.

Navodite: „Teško da je ijedan pesnik izrazio toliko divljenje prema svojoj zemlji. Engleska je glavni lik u Šekspirovim istorijskim dramama”. Šekspir i patriotizam?

Godine 1588. Englezima je pošlo za rukom da poraze do tada nepobedivu špansku Armadu, što je izazvalo bujicu nacionalizma, pa je i Šekspir bio prožet istinskim rodoljubljem. Čak bi se moglo reći da bi bez patriotizma njegov politički karakter bio ništavan. Kada je posle pobede nad španskom Armadom, koja je ugrožavala sam engleski protestantski identitet, Engleska krenula putem potpune nezavisnosti od bilo koje strane sile, uzdizanje i slavljenje otadžbine bila je i neodoljiva moralna dužnost, koju je Šekspir izvršavao svom silinom i lepotom svoje pesničke reči.

Pouke o tome šta vladari kod Šekspira treba da čine izdvojili ste u politički katehizis. Koliko tu ima mudrosti, koristi, makijavelizma?

Posle hiljada vrednih knjiga o Šekspiru, vrlo je teško biti originalan. A ja sam pročitao samo 140 knjiga i članaka, posvećenih politici u Šekspirovim delima. No ako ima nečega u ovoj mojoj knjizi koliko-toliko originalnog, to je politički katehizis koji sam pisao po ugledu na Makijavelijeva „Razmatranja o prvih deset knjiga Tita Livija”. Reč je o savetima kako se vlast osvaja a potom što duže održava. To, međutim, nije prava mudrost jer ona uvek podrazumeva i moralnu ispravnost, nego praktička razboritost koja se ne kloni moralno spornih, pa i odurnih postupaka. Onaj ko se bavi praktičnom politikom, a naročito ako stremi vrhovnoj vlasti, mora povremeno, kad mu to nužda i date okolnosti nalažu, pribeći i moralno zazornim sredstvima. Vladara pritom ne treba mnogo da zabrinjava prost narod, koji se olako predaje vođstvu loših i izopačenih ljudi, pa se čak dešava da ludi vode slepe. A i psa slušaju – veli kralj Lir – kad je na položaju.

Bonus video:

espreso.co.rs/politika.rs