biseri regiona
Suđenje ‘Generalu’ - debakl hrvatskog filma o najvećem "heroju domovinskog rata"
Post-tuđmanovska Hrvatska izgleda neće uspeti da uspostavi državotvornu ratnu kinematografiju koja bi, po uzoru na Titove partizanske filmove, šminkala i prekrajala istorijske događaje. Piše Boris Postnikov / Portal Novosti
Antun Vrdoljak još uvek nije isplatio sve honorare glumcima koji su radili na ‘Generalu’, a sada ga napadaju i ratni veterani, gnevni zbog lažnog prikaza borbi u kojima su učestvovali. Ko zna, možda su i glumci i borci napokon shvatili da je Vrdoljakova serija najverniji prikaz države o čijem nastanku pripoveda.
Debakl
Zabava je zagarantovana: već mesec i po, svakog ponedeljka, u prime timeu Hrvatske radiotelevizije možete se rugati ‘Generalu’ Antuna Vrdoljaka. Možete brojati faktografske greške i režijske besmislice, posmatrati kako billbordi za mobilnu telefoniju iskrsavaju usred slavne ‘91. i pratiti Janka Bobetka dok pijucka Janu, proizvedenu nekih deset godina kasnije. Možete se smejati replikama iz manje ambicioznih sapunica, glumi na nivou srednjoškolske dramske sekcije i samom generalu Anti Gotovini koji naokolo citira Šekspira, divi se modrom Jadranskom moru i pokušava, jadan, saznati što je to kokain. Možete, jer vam ništa drugo ne preostaje. I jer nikog nije briga: iako sniman vašim novcima, ‘General’, kao što znate, nije sniman za vas.
Od prošloga petka, međutim, stvari stoje nešto drugačije: odjednom smo doznali da Vrdoljakov skupoceni ratni debakl nije po volji ne samo onima za koje sniman, nego i onima koji su ga snimali. Filmski radnici – glumci, tehničari, scenografi – javili su se da potvrde ono o čemu se u filmskim krugovima već dugo govori: da im produkcijska firma Antuna Vrdoljaka i njegovog sina Andrije već dve i po godine duguje ozbiljne novce i da neki od njih te novce planiraju dobiti preko suda. Veselom koincidencijom, istoga dana neočekivano su se oglasili i varaždinski ratni veterani: njih je razljutila ekranizacija borbi oko Maslenice u kojima su učestvovali. ‘Prikazi operacije uvredljivi su za stvarne sudionike’, požalio se jedan, ‘a način na koji su snimljeni vrijeđa intelekt svakog hrvatskog branitelja.’ Drugi gnevno dodaje: ‘Na našoj muci oni zarađuju.’
Ono što na jednima zarađuju – ispada tako – drugima ne isplaćuju. A opet, ima neke dirljive podudarnosti u reakcijama i jednih i drugih. I okoreli filmski profesionalci i prekaljeni bivši borci bili su, čini se, podjednako naivni. Jedni su očekivali da će ih ugledni režiser pošteno platiti, drugi da će pošteno ispričati njihovu priču. Jedni da će respektovati njihov rad, drugi da će respektovati njihov rat. I jedni i drugi su mu verovali. I jedni i drugi su se zajebali.
Ko zna, možda je zato i njima sada napokon jasno ono što ste vi shvatili već iz prvih kadrova ‘Generala’: da je ova serija, finansirana obilnim javnim sredstvima i pripremana kao projekt od posebnog državnog značaja, ujedno i najverniji prikaz države o čijem nastanku pripovijeda. I da nije takva uprkos amaterskoj glumi, faktografskim greškama i bocama Jane koje pristižu iz bliske budućnosti, nego je takva upravo zbog njih. Možda je, ukratko, Antun Vrdoljak i glumcima i borcima konačno pokazao kako tačno izgleda Hrvatska: kada nešto započne kao veliki domoljubni projekt, uskoro postaje falsifikat i laž, a završi kao pljačka.
Spot
Iz Vrdoljakove male trgovine propagandnih užasa kao da je izišao i trominutni spot kojim hrvatska vlada oglašava početak predsedavanja Evropskom Unijom. ‘Sjećam se podijeljene Europe, i Hrvatske same na grubome moru’, tronuto tamo pripoveda ribar Frano, izvlačeći pune mreže na palubu koče, dok nas natpis u dnu ekrana obaveštava da je melanholični gospodin rođen 1957., baš one godine kada je osnovana Evropska ekonomska zajednica. Gledalac brzo shvata reklamnu paralelu, ali se ipak pita: šta se, pobogu, ovde događa? Gde je to jadni Frano odrastao, gde je proveo detinjstvo, ko je nesretnom čoveku pomutio razum i upropastio memoriju? Jer pedesetih i šezdesetih Evropa, doduše, jeste podijeljena, ali Hrvatskoj BDP upravo raste stopom od desetak posto, industrijski razvoj ruši rekorde, masovna nepismenost nestaje i čitavi kvartovi niču preko noći. Ne bi se dakle reklo da je ‘na grubome moru’, a nije baš ni ‘sama’: skupa s ostalim jugo-republikama, usred podeljene Evrope i sveta, okuplja i predvodi nesvrstane države, od Egipta i Indije do Gane i Indonezije…
Nakon Frane nižu se ostali likovi, svaki rođen u nekoj od godina posebno značajnih za Uniju. Marko je, recimo, vršnjak programa studentske razmene Erasmus iz 1987.: nakon studija vani, kaže, vratio se kući, na didovinu. Dora i Ivan rođeni su 1995., u doba osnivanja Šengenskog prostora, a sada zajedno planinare i usput zaljubljeno cvrkuću o važnosti povezivanja s pravim partnerima radi ostvarivanja postavljenih ciljeva. Ljudi u ovoj reklami generalno zvuče kao da su upravo ispali iz loše prevedenog priručnika za menadžere-početnike, tu se govori o izazovima koji su zapravo prilike i timovima koji ideje pretvaraju u stvarnost, a na kraju se svi okupljaju u ultramodernoj, luksuznoj urbanoj vili pa tamo u opuštenoj obiteljskoj atmosferi gledaju hrvatsku fudbalsku reprezentaciju i pritom iz čistog mira jedni drugima vezuju kravate oko vrata. Kakve veze ima luksuzna vila s Hrvatskom u kojoj oko pola miliona ljudi živi u podstanarstvu, kakve veze ima povratnik Marko s desetinama hiljada mladih koji zemlju napuštaju, kakve veze ima senilni Frano sa svojim vršnjacima koji o socijalističkoj prošlosti ipak ne lažu tako prozirno, osim ako su, eventualno, aktuelna predsednica države? Nikakve, naravno: spot je izvrnuta slika Hrvatske. I baš zato, laž je u njemu – tačno kao i u Vrdoljakovom ‘Generalu’ – samo drugo ime istine. Jer oni koji će imati neke koristi od hrvatskog predsedanja Unijom zaista žive u savremenim vilama, nose dobro utegnute kravate i recituju fraze iz loše prevedenih priručnika za menadžere-početnike, lupetajući o izazovima koji su prilike. Njima pripada Evropa. Ostalima, tri minute agitpropa.
Stog
Ne započinje najsrećnije ni projekt Evropske prestonice kulture: najavljen je postavljanjem instalacije Ivana Kožarića ‘Stog sena’ u centru Rijeke, ali je stog već za par dana neko zapalio. Počinitelj je brzo uhvaćen, što pozdravljamo. Organizatori obećavaju obnovu instalacije, što podržavamo. Ministarka kulture Nina Obuljen Koržinek poručuje javnosti da je ‘važno poštivati tuđi autorski rad i raznolike kreativne izričaje čak i ako ih ponekad ne razumijemo’, što ne razumemo. Setili smo se, naime, jednog ružnog događaja otpre skoro tri godine, kada je u Splitu omanji skup amaterskih teatrologa, predvođenih poznatim pozorišnim kritičarem Markom Skejom, protestovao protiv predstave Olivera Frljića, poručujući redatelju da je ‘sotona’ i da se goni iz njihovoga grada. Ministarka Obuljen, začudo, tada im nije pojasnila koliko je važno ‘poštivati tuđi autorski rad i raznolike kreativne izričaje’, nego je optužila autora da svojim kreativnim izrazom sam izaziva ustašoidne reakcije. Zašto bi kulturna publika sada trebala poštovati Kožarića, ako ministarka kulture onda nije poštovala Frljića? Zašto se njeni kriterijumi menjaju od slučaja do slučaja i od kreativnog izraza do kreativnog izraza? Zašto splitska lomača za umetnike, metaforički potpaljena pre skoro tri godine, ne bi danas nešto manje metaforički planula pored riječkog Korzoa? Tim i sličnim pitanjima prekraćujemo vreme dok čekamo da se Kožarićevo seno ponovo pojavi. Za razliku od njega, Olivera Frljića u Hrvatskoj odavno nismo videli. Ali i to je, valjda, u redu: dok se Nina Obuljen Koržinek bavi projektom Evropske prestonice kulture, Frljić odavno režira po evropskim kulturnim prestonicama.
Rezovi
A opet, šta je jedan stog sena prema čitavom kulturnom polju i šta je jedno spaljeno delo prema spaljenoj zemlji koju ministarka ostavlja iza sebe? Oko Nove godine njeno ministarstvo objavilo je prve rezultate redovnih konkursa za finansiranje kulturnih projekata i institucija: i ove godine sve će, manje-više, ostati po starom. Ponovo su, recimo, smanjena sredstva za kulturne časopise, kojima je od početka mandata oduzeto više od trećine ukupnog iznosa. U strateškom gušenju časopisne scene bez podrške ostaju Gordogan, Up & Underground, Komikaze, portal VoxFeminae… Manje novca ide i piscima: oni su od starta mandata izgubili četvrtinu sredstava. Bilo bi interesantno saznati kako se ova ministarkina odluka preklapa s ‘poštivanjem tuđeg autorskog rada’, koje deklarativno zagovara. Od ionako skromne podrške neprofitnim medijima odavno se odustalo, tridesetak miliona kuna iz evropskih fondova, namenjenih medijima zajednice, godinama stoji neiskorišćeno… Posebno je bizarno to što Obuljen Koržinek vodi politiku bolnih rezova u vreme relativnih ekonomskih uspeha, dok BDP raste a kulturni budžet se puni: strah nas je i da pomislimo koliko bi rezala da sutra opet nastupi recesija. Još je bizarnije to što, uprkos jasnim brojkama, uporno tvrdi da sredstva nisu smanjena. Prošle godine, otprilike u ovo vreme, protestantima okupljenim ispred zgrade Ministarstva u inicijativi ‘Dosta je rezova!’ strpljivo je tumačila kako su sve loše izračunali. Priznajemo da to objašnjenje do danas nismo shvatili. Možda je vreme za nove proteste, da ponovno objasni.
Bonus video: