ZATVOR IZ KOJEG NEMA IZLASKA I BEGA: Ovde žive NAJGORI OD NAJGORIH, ljudski otpad! (VIDEO)

Zatvor maksimalne sigurnosti u Florensu u Koloradu, tzv. ADX, najčuvaniji je zatvor u SAD-u. U njemu su smešteni Ramzi Jusuf, koji je planirao bombardovanje Svetskog trgovačkog centra 1993. godine, jedan od urotnika 11. septembra - Zakarias Musai, Teodor Kačinski poznatiji kao "Unabomber" i Ričard Rid, tj. bombaš s cipelama.

Nakon što je bombaš bostonskog maratona, 21-godišnji Džohar Carnajev službeno osuđen na smrtnu kaznu, takođe je postao stanovnik ADX-a, mesta koje 24 sata dnevno nadziru patrole pod teškim naoružanjem. Dvanaest velikih tornjeva s naoružanim čuvarima dižu se iznad ciglastih zgrada, dok se na vrhovima zidina prostire bodljikava žica sa žiletima na vrhu, koja delimično zaklanja pogled na snežne planine u blizini.

"Čim prođu kroz ulazna vrata, možete videti kako se menja njihov izraz lica.... To je trenutak kada shvataju šta ih čeka. U jednom trenutku gledaju u lepotu Stenovitih planina u pozadini, a kad uđu unutra, to je poslednji put da ih ikad više vide", priča bivši čuvar iz ADX-a Robert Hud.

"ADX je život posle smrti. To je nešto što traje do kraja života. I, prema mom mišljenju, to je mnogo gore od smrti", kaže Hud koji je radio u zatvoru između 2002. i 2005. godine.

Većina od 400 zatvorenika koliko ih se nalazi u ovom zatvoru, dane provode u maloj betonskoj ćeliji 23 sata dnevno. Obroke dobijaju kroz male otvore u vratima. Krevet je od betona, a na njemu se nalazi tanki madrac i ćebe.

U ćeliji imaju jedan prozorčić koji dopušta ulazak malo dnevnog svetla, ali zatvorenici kroz njega ne mogu da vide ništa osim zgrada. U ćelijama su i nepomični betonski stolovi i stolice, a čvrsti zidovi sprečavaju da se zatvorenici međusobno vide i na bilo koji način komuniciraju.

Građevina koja kontroliše apsolutno sve

"Arhitektura ove građevine kontroliše sve. Dizajnirana je tako da zatvorenici ne mogu da vide nebo. Namerno. Stavili su žice tako da helikopteri ne mogu sleteti", objašnjava Hud. Zatvorenici skoro da i ne komuniciraju ni sa kim osim s čuvarima i zatvorskim osobljem. Kad napuštaju ćelije moraju da imaju zavezane noge, ruke i lance oko stomaka, a prate ih čuvari.

Rekreacija u kavezu na otvorenom omogućena im je jedan sat dnevno, ali ni ona se ne odvija na prostoru većem od njihovih ćelija. Uz to, unutar kaveza mogu videti tek nebo. Da bi uošte došli do tamo moraju da prođu pored nekoliko stotina kamera dok se za njima otvaraju i zatvaraju metalna vrata.

U nekim ćelijama imaju radio prijemnike i crno-bele televizore na kojima mogu pratiti verski, obrazovni ili program od opšteg interesa.

Pisma i razgovori se nadgledaju sve vreme, a zatvorenici mogu nakon nekog vremena da dobiju zatvorske poslove, kao što su čišćenje tuševa ili preseljenje među opštu populaciju.

Nivo slobode dostupne zatvorenicima određuje za "velike zverke" među zatvorenicima Ministarstvo pravosuđa, i agencije koje su ih istraživale i podigle optužnicu, a ne osoblje zatvora.

Oni najgori smešteni su u H Odeljenju koji je pod posebnim merama sigurnosti. Njima je strogo ograničena sva komunikacija sa spoljnim svetom, a smeju da ih posećuju samo njihovi advokati i najbliži članovi porodice. Zatvorenici su tokom posete odvojeni od posetioca staklenim prozorom i komuniciraju putem telefona.

Svi lični razgovori se nadgledaju, a samo se pravni razgovori i pisana komunikacija s advokatima smatra privilegiranom i ličnom.

Zatvorenici u ADX-u smatraju se najnasilnijim i tu su smešteni brojni teroristi. Mnogi od njih već su bili u zatvoru, ubijali zatvorsko osoblje ili posetioce, a mnogi u američkom pravosuđu smatraju da su zaslužili da završe u ADX-u.

Pre nekoliko godina protiv Kancelarije za zatvore pokrenuta je tužba u kojoj je Pisalo da godine provedene u ovako teškoj izolaciji, bez direktnih kontakata s ljudima uzrokuju potpuni nestanak bilo kakvih društvenih sposobnosti kod zatvorenika, naročito kod zatvorenika koji već imaju mentalne poteškoće.

U tužbi je stajalo da dobar deo zatvorenika u ADX-u konstantno plače, vrišti i lupa o zidove svojih ćelija.

"Neki se seku žiletima, komadima stakla, naoštrenim kostima kokošaka ili bilo čim drugim što im može poslužiti za tu svrhu. Neki od njih gutaju sve te opasne predmete, kao i delove televizora, radija...", pisalo je u tužbi, a navedeno je i ovo: "Zatvorenici imaju zamišljene razgovore s glasovima koje čuju u glavi. Neki razmazuju sopstveni izmet po zidovima ćelije ili izmetom gađaju čuvare." Otkako je zatvor otvoren u novembru 1994. godine poznato je da je unutra od tada šest zatvorenika počinilo samoubistvo, a skoro svi su sebi oduzeli život vešanjem o čaršave.

Ipak, nisu svi zatvorenici isti. Na primer, Unabobmer, odnosno Teodor Kačinski većinu vremena u zatvoru provodi čitajući. Za njega su psiholozi rekli da je reč o izuzetno inteligentnom ubici, koji govori nekoliko stranih jezika, završio je fakultet i da ih njegova mirnoća u zatvoru ne čudi.

Drugi su pak praktično "živi mrtvaci", koji će do kraja života provesti u četiri zida. Džohar Carnajev zatvorenik je kome najteže pada boravak u ovako strogom zatvoru. Mlad je i pred njim je minimum 50 godina ADX-ove ćelije ako se u međuvremenu neki odbor za pomilovanje ne smiluje i pusti ga napolje ranije, za šta su šanse minimalne, gotovo nikakve.

"Nisu svi zatvorenici poput Kačinskog, koga nikad nećete videti da izmetom gađa čuvare ili priča sam sa sobom. Puno njih ne zna da čita, nemaju neko formalno obrazovanje iz spoljnog sveta koje bi ih navelo da nešto rade. U tom besmislu u kojem ne rade ništa i ništa ne čitaju naravno da postaju paranoični i pomalo ludi. Osim toga, skoro svi imaju po nekoliko doživotnih kazni. Treba da živite s tim između četiri hladna betonska zida", ispričao je bivši direktor za CNN. BONUS VIDEO: BOG JE LJUT! Prvo ih zadesila poplava, a onda se i Devica Marija pojavila na ulici! (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Express.hr)