ISKRENO
U čuvenom krimiću glumi ga Al Paćino: Ovu lekciju pravog Serpika nijedna vlast ne sme da zaboravi! (VIDEO)
Nismo hteli da nas legenda čeka zbog gužve u saobraćaju pa smo u Harlemvil, bajkovito selo (oni kažu gradić) na severu države Njujork, gde nam je Frenk Serpiko zakazao sastanak, došli skoro sat ranije.
Dok smo sa Miroslavom, našim novim prijateljem koji je pre 18 godina sa familijom izbegao iz Zenice u Boston, za ovu priliku našim fotoreporterom, a inače IT menadžerom na Harvardu, jeli jagode iz okolnih bašta, šalili smo se kako Serpiko mora da sedi negde u ćošku i posmatra nas kao svaki policajac.
Znali smo da Serpiko u Harlemvilu ima svoju baštu, kao i mnogi stanovnici okolnih gradića, i da voli da ispija čaj u lokalnom kafeu.
Trudili smo se da ga prepoznamo među onima koji su dolazili i odlazili. Bezuspešno.
„Da se nije opet maskirao“, pomalo se šalimo. Samo pomalo. Jer, ne bi nas začudilo. Nije nam smetalo što ga čekamo u hladovini krošnji iz kojih se razlegala čudesna i čudesno glasna pesma ptica. Ali sad je već prošlo petnaestak minuta od dogovorenog termina, a on ne liči na čoveka koji bi kasnio. Znači sedi negde i gleda nas. Odlazimo još jednom da ga potražimo u kafeu. Naravno, sad je tamo. Otkud?
U skrivenom ćošku, gde niko ne može da mu priđe s leđa, iz kog vidi sve koji ulaze i izlaze, i koji sede napolju, a oni njega baš i ne.
„Pa, kakav je?“, pitali su nas kasnije dečje radoznalo naši prijatelji Amerikanci, Rusi, Francuzi, Španci, Indonežani, Čileanci, Englezi, Kinezi, Afrikanci, svi oni novinari sa kojima smo tu godinu proveli na Harvardu.
Svi su hteli da znaju da li je legendu napravio Al Paćino ili je Serpiko od glumca napravio zvezdu. Kažu da se glumac dugo družio sa Serpikom da bi „skinuo“ njegov lik. I dosta je uspeo.
Serpikov život kao da je stvoren za film. Holivudski naravno. Njujorški policajac, Italijan, nije nosio značku samo radi ukrasa. Njegove neobične metode istrage i nadaleko čuvena prerušavanja i maskiranja brzo su upali u oči šefovima i raščuli se među kolegama.
Borba sa korumpiranim policajcima i političarima, zbog koje je postao sinonim za uzbunjivače u svetu, za malo ga je koštala života. I danas u glavi nosi metak koji je „zaradio“ u akciji u kojoj su ga kolege ostavile na cedilu. Dok se rastajao sa životom ležeći u lokvi krvi, njegove korumpirane kolege su samo gledale i čekale da umre. I čekaju još. Kao da nisu znali sa kim imaju posla.
„Jeste li se stvarno prerušavali kao što je prikazano na filmu?“, pitamo.
„Jesam, nego šta“, kaže Serpiko i počinje da se priseća koje je sve kostime, perike i šminku nosio u gepeku svog auta. I u „civilstvu“ je isti kao što su ga prikazali u čuvenom filmu. Sa pomalo iscepanim šeširom, onako kao namerno, hipi, crnim naočarima, ležerno navučenom košuljom preko majice, srebrnim starinskim monoklom okačenim na jednu pantljiku oko vrata, prstenom na malom prstu, mršav, neobrijan... Dendi, što bi rekli Amerikanci kada hoće da opišu nekoga koga smatraju opasnim šmekerom... Čak i ako ima 79 godina kao Frenk Serpiko... Bio ga je glas da je opasan šarmer... Ne bez razloga. Šarmirao je i nas. Ali izgleda da ni on nije ostao imun na naš balkanski šarm jer se razgovor koji je trebalo da traje samo pola sata, pretvorio u dvosatno druženje posle kog smo se rastali grleći se.
A da je velika privilegija družiti se sa Serpikom, pričati, pa i samo ga upoznati, jasno je kada se zna da ne voli da daje intervjue. Poslednji intervju pre ovog koji je dao za Pištaljku, dao je Njujork tajmsu. Od nas je tražio da ga ne snimamo kamerom. Pre našeg susreta bio je jako bolestan, zbog čega smo susret već jednom i odlagali, pa nije hteo pred kamere. A onda je tokom našeg razgovora promenio mišljenje i pristao da ga snimimo. Video poruku koju je uputio srpskim uzbunjivačima, Serpiko sada ume da kaže i na srpskom. Svetska ekskluziva, što bi rekli Amerikanci. Ali to nama nije bilo dovoljno.
„Da li možete da skinete te naočare?“, pitali smo ga dok smo razgovarali. „Zašto?“ pita pomalo zatečeno. „Hoćemo da vam vidimo oči“.
E ta vatra, ta strast i taj život u njima, to je ekskluziva.
Pre nekoliko godina, kaže nam Serpiko, pozvali su ga da uruči nagrade najboljim policajcima u Americi. „Svečanost je bila u velikom pozorištu u Vašingtonu, svi svečano obučeni. Kad sam prvom policajcu dao trofej, on me je pitao da li može da razgovara sa mnom i kazao mi da ga je otac sa osam godina vodio da gleda moj film. „Tada sam rešio da budem policajac“, rekao mi je.
I još mi je kazao da mu je posao odvratan, ali da kad god mu se smuči, pusti „Serpika“ i dobije želju da radi. Drugi policajac mi je kazao da je uhapsio 146 kriminalaca, ali da nikad nije bio sam, da sam ja uvek bio pored njega. I svaki od tih policajaca mi je prišao, zagrlio me i nešto mi šapnuo u uvo. Znate li šta? Šapnuli su mi: „Moram da pričam sa tobom“. To je dokaz da se sistem nije promenio.“
Da li se bar njujorška policija promenila u proteklih 40 godina, otkad ste Vi razotkrili korupciju?
Ne. Kažu da riba smrdi od glave. Oduvek je tako. Korupcije na dnu nikad ne bi bilo da nema korupcije na vrhu. Uzmite na primer slučaj narednika Džozefa Trimbolija iz njujorške policije. On je otkrio policajca koji je šmrkao kokain sa komandne table svog službenog automobila, koji je hapsio dilere po nalogu drugih dilera da bi im uklonio konkurenciju. Trimboli je radio u unutrašnjoj kontroli i držao je sliku osumnjičenog policajca na zidu. Kad je ušao poručnik, pitao ga je: „Ko ti je ovaj?“ „Osumnjičeni, gospodine.“ „Ma kakav osumnjičeni, to je naš policajac, skidaj to odmah. Šta ti, bre, misliš ko si? Neki novi Serpiko?“ I Trimboli je prošao kroz strašne stvari. Oni čekaju da se pažnja novinara usmeri na nešto drugo i onda vam se svete. To čujem od policajaca iz cele zemlje. Ista priča, ništa se ne menja. Ne kažem ja da su sve policijske stanice korumpirane, ali je problem uvek isti – ako vidite korupciju nemate kome da je prijavite. Niko neće da zna za nju. Uvek sa vrha dolazi ista priča – ne smemo da objavimo da ima korupcije, jer će ljudi izgubiti poverenje u policiju. Mislim, koliko je to glupo?
