DA LI ĆE USPETI? Naučnici vraćaju u život izumrle vrste (FOTO)

“Ako ne položiš test, ispadaš”, kaže Merenšlager, “ali ako položiš, znači da si dovoljno dobar da uđeš u sledeću fazu procene.”

Naučnici su testirali tri kandidata, između ostalog, torbarskog vuka (tasmanijski tigar ili tilacin).

Poslednji tasmanijski tigar je uginuo 1936. godine. Lov, nedostatak životnog prostora i plena izazvali su njegovo izumiranje. On je naseljavao mešovite šume, vlažna područja i pustare pored obale, a deo tih staništa ostao je netaknut. Istina je da su ta područja zaštićena kako bi se obezbedio životni prostor za tasmanijskog đavola. Osim toga, nema podataka o tome da je tilacin prenosio neobične bolesti, pa njegovo oživljavanje ne bi trebalo da izazove veće protivljenje, izuzev, možda, farmera, koji bi strahovali da će izgubiti poneku ovcu.

Koliko smo daleko od tehnologije za oživljavanje izumrlih vrsta? Istina je da su takvi pokušaji već učinjeni.

Godine 2000. klonirana je pirinejska divokoza (Capra pyrenaica pyrenaica) od ćelija uzetih od poslednje preživele jedinke. Međutim, taj rani pokušaj odlaganja izumiranja bio je bezuspešan: samo sedam minuta nakon rođenja klon je uginuo zbog oštećenja na plućima.

Važno je imati u vidu i nešto što se često zanemaruje: pravo oživljavanje izumrlih vrsta nije moguće. Nijedna od metoda koje naučnici trenutno imaju u vidu ne može da dovede do stvaranja prave kopije. Najbolje što tehnologije mogu da nam ponude jeste zamena za izumrlu životinju.

U procesu selektivnog uzgajanja vrste srodne izumrlom pretku naučnici biraju jedinke sa karakteristikama koje liče na osobine izumrle vrste i selektivno iz uzgajaju. Zatim biraju potomke s malo razvijenijim “izumrlim” karakteristikama i selektivno ih gaje itd. Rezultat je populacija koja fizički liči na izumrlu vrstu - ali na genetskom nivou one nisu iste.

Somatski ćelijski nuklearni transfer (kloniranje) funkcioniše samo sa nedavno izumrlim vrstama, čija su tkiva dovoljno dobro očuvana, a može da se koristi i kod zdrave životinje populacije (primer je čuvena ovca Doli).

Genetski inženjering je neophodan ukoliko naučnici žele da ožive vrste koje su izumrle pre nego što je bilo moguće očuvati odgovarajuće uzorke. DNK se vremenom raspada i što je stariji biološki uzorak, to više liči na džinovsku slagalicu od više hijada delova, a najgore od svega je što neki nedostaju. Te šupljine treba popuniti delovima genoma neke srodne vrste.

I kloniranje i genetski inženjering donose embrion kome je potrebna surogat majka - vrste koja je što srodnija izumrloj, pa i to doprinosi izmenjenosti oživljene vrste.

Kada “oživljeni” mamut ugleda svet biće jedinstven. Kako će mamut naučiti da bude mamut ako su ga odgajali ljudi ili slonovi?

“Zamena” za izumrlu vrstu može biti bliska originalu genetski i što se tiče ponašanja, ali nikada neće biti identična. Drugim rečima, oživljavanje nije metoda kojom mogu da se poprave štetne ekološke posledice ljudskog delovanja.

(Espreso.co.rs / BBC)