KORNELIJE KOVAČ JE PREMINUO: Ovo što ćete videti vas NEĆE OSTAVITI RAVNODUŠNIMA

Veliki Duško Trifunović dao je svom starom prijatelju pesmu sa stihovima „uspomene sve će sjati kao dijademe / svaka će se mladost zvati dobro, staro vreme”. Zato sa tugom razgrćem uspomene.

Odlazak Kornelija Kovača samo potvrđuje istinu da se u tišinu sele pesme naših života. Neke drage sonate i etide prekrivam zlatnim prahom godina, ispraćajući junaka svoje mladosti i dragog prijatelja zajedničke starosti. Pri tom se moram vratiti na muziku koja je inspirisala radoznalost, otvorenost i nudila razlog nepristajanja na duhovnu kapitulaciju. Jer postoje i pokolenja za koja sve ne počinje sa pankom, tehnom, grandžom, turbo folkom, hip-hopom ili ovim dominantnim zvucima bez logike i imena.

Batu Kovača sam upoznao u poznu jesen ‘66. godine. Dok smo u prvobitnom Ateljeu 212, u zgradi „Borbe“, u društvu Vojkana Borisavljevića, Preleta, Tamare Šarić i Zlatka Golubovića, osnivali „Gong“, jedan je vojnik, sedeći na radijatoru, između ostalog, objašnjavao želju da snimi sving pesmu, živi u Beogradu i oženi Beograđanku. Skinuvši uniformu, vratio se u Sarajevo da bi sa „Indeksima“ napravio „Ako jednom budeš sama” i potom se zauvek ovde nastanio. Osnovao je Korni grupu, prvi ovdašnji supersastav, i trajno izmenio zvučni pejsaž Beograda.

Tu je Kornelije Bata Kovač (1. 1. 1942. - 13. 9. 2022), kompozitor, klavijaturista, tekstopisac, aranžer i producent, svojim radom ubrzo stekao ime i ugled. Njegovo stvaralaštvo je trajalo duže od šest i po decenija (od 1956. i prve pesme „Pusti trotoari“) uz stalnu težnju približavanja svetskim standardima i trendovima. Kroz Korni grupu (1968-74) i druge producentske projekte - Riblja čorba, Bajaga, Ulica od meseca, Generacija 5, K2, saradnjom sa vodećim jugoslovenskim i španskim pevačima (Čolić, Olivera Katarina, Neda Ukraden, Miki Jevremović, Duško Jakšić, Dragan Stojnić, Jadranka Stojaković, Bisera Veletanlić, Lepa Brena...), orkestrima, horovima i klapama, te pod vlastitim angažmanom u primenjenoj (filmskoj i pozorišnoj) muzici i instrumentalnom radu, zanavek je oplemenio zajedničku scenu, doneo novi zvuk i pomakao mnoge granice. Pritom do kraja ostao profesionalac.

Sa Batom sam počeo da se pazim u proleće 1971, kada je Korni grupa u okviru „Beogradskog proleća“ svirala ispred Brian Auger’s Oblivion Express. Posle smo se okupljali oko Zdravka. Za „Džuboks“ prvi put smo razgovarali aprila 1976. Tada mi je rekao: „Ja sam čovek koji pripada umetnosti, a koji se sticajem okolnosti, zbog porodice, priklonio muzici. Ja sam osoba koja predaje sve što ima u sebi. Ne kao neku poverljivu ispovest već kao jasno uobličeno delo“.

Imao sam zadovoljstvo da ga upoznam sa gitaristom Džonom Meklaflinom („kroz muziku postati bolji čovek“). Govorio sam 1977. na predstavljanju njegovog prvog solo albuma „Između svetlosti i tame“. U sećanju čuvam nastavak te promocije. Pod pokroviteljstvom časopisa „Zdravo“, Kornelije, urednik PGP-a Duško Bogdanović, fotograf Saša Strižak i potpisnik poranili su iz Beograda i u toku istog dana ploču predstavili u Čačku, Kruševcu i Svetozarevu. Takav poduhvat nikad nije ponovljen. Inače, album je počinjao temom „Srećni ljudi“. Takvi smo tada bili, verujem i ostali.

Divno se 1978. družili na Čelsiju u Oukli ulici, dve-tri kuće podalje od one gde je Bob Marli komponovao „I Shoot The Sheriff“. Odveo me u studio Britannia Row. Tamo me Pink Floyd odbili za intervju, snimali su „Wall“. Sa entuzijazmom je aprila 1984. nastupao u okviru debitanskog koncerta Bajage i Instruktora u Domu sindikata. Radeći 1994. televizijsku seriju razgovora pod nazivom „Rokumenti“ sećam se njegove priče o tome šta i zašto radi tokom olujnih devedesetih.

Posle ploče o Balkanu i pokretanja ideje „muzika bez reči“ na kraju je otvorio jedno od najzanimljivijih ljudskih pitanja - smisao identiteta. Sama po sebi ta dilema na našem prostoru oduvek je majka svih nesporazuma.

„Ima trenutaka, u životu i moralu, kad ostavljeni bez mnogih oslonaca; rasejani, razoreni, zadavljeni, na ivici propasti mi bi da se prepoznamo: Ko smo i šta smo i zašto baš ovde?! Kako u vremenu isključivosti, sa saznanjem da nisi samo jedno i jedino, u mnoštvu koje je podeljeno između svega i svačega?“

Zajedno smo juna 2001. išli u Sarajevo na sahranu Davorinu Popoviću. Kasnije sam uz Draška Redžepa govorio na promociji njegove prve knjige „Tamne dirke“ (2003). Sa radošću bio umešan u objavu prvog albuma Kristine i Aleksandre kao K2. Idući na koncert Zdravka Čolića ka Novom Sadu preživeli smo jedan težak udes. Snimajući materijal za TV seriju „Rokopisac“ u aleksandrovačkoj kući „Diskos“ našao sam zapis da je 8. aprila 1964. iz Sarajeva donesen snimak pesme Kornelija Kovača „Četiri mladića idu sa Trebevića“ u izvođenju Vede Hamšića. To otkriće doživeo je veoma emotivno.

Do kraja je ostao intelektualac široke radoznalosti, čovek iznad politike i podela sa kojima ona ljude uspešno deli.

Nedavno je deo njegove ostavštine kotiran zajedničkim izdanjem Croatia Recordsa i PGP RTS koji podrazumeva šest CD-ova i ploča: tri albuma „Korni grupa“ (1972), „Not an ordinary life“ (1974) i “Mrtvo more” (1975), prvo solo izdanje „Između svetlosti i tame“ (1977), zatim „Why“ supergrupe K2 (1980) i „Sampled moon“ (1986) lični poduhvat. Uvršćenih 50 kompozicija čine bitno podsećanje na nešto važno što je bilo pre i bilo ovde.

Na kraju sam ga, onog aprila 1976. pitao o tome kako će biti zapamćen. „Vreme će biti sudija. Kao i svaki stvaralac i ja ponekad razmišljam koliko ću svojim delom biti prisutan i kako će se iz neke druge perspektive na njega posmatrati. Muzici sam sve podredio i važno je da znam da to nije bilo uzalud. Meni nije važno što ću jednog dana biti samo „stari dobri Bata Kovač“. Veća je stvar što smo u nečemu uspeli... mi entuzijasti iz bezimenih sarajevskih sastava“.

Autorski primer Kornelija Kovača mnogo je važniji od onoga što se čuje sa svih zlatnih ili platinastih ploča.

Bonus video:

(Espreso/Blic)