DANICA DRAŠKOVIĆ NIJE DALA VUKU DA IZAĐE IZ POLITIKE, SPS SE ODREKAO MILOŠEVIĆA! Čotrić je OTKRIO sve TAJNE SPO

Poslanik u Skupštini Srbije i funkcioner Srpskog pokreta obnove Aleksandar Čotrić jedan je od retkih političara na srpskom političkom nebu, jer nije preletao iz stranke u stranku i trčao za funkcijama, već je ostao veran svom SPO i Vuku Draškoviću!

Čotrić u intervjuu za Espreso govori o tome kako je moguće provesti tri decenije u jednoj stranci, kako je upoznao Vuka, kako je i zbog čega SPO doživeo krah i gde bi sada Srbija bila da je 5.oktobra pobedio Drašković, a ne Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić.

Tri decenije set u politici i u jednoj stranci, to u Srbiji nije običaj?

- Pre svega drago mi je što je SPO opstao u tom periodu i mi ćemo početkom sledeće godine obeležiti 30 godina naše stranke. Bilo je turbulentnih perioda u protekle tri decenije, bili smo i najsnažnija opoziciona stranka, najveći protivnik Miloševićevog režima do 2000. godine i u tom periodu podneli smo velike žrtve da se Srbija demokratizuje, da se otvori ka svetu. Treba li da podsećam na dva atentata na Vuka Draškovića i na ubistvo naših funkcionera na Ibarskoj magistrali? Bilo je perioda kada smo bili u opoziciji kao što je to bio period posle 5. oktobra 2000. godine. Onda je 2004. godine usledio i naš povratak u parlament, jer smo u vremenu pre toga bili vanparlamentarna stranka. Podsetiću vas da smo do 2000. godine imali i do 50 poslanika u Skupštini Srbije i imali vlast u 50 najvećih mesta u Srbiji. To vam je tako u politici, ali kada pogledam da su mnoge stranke velike u devedesetim i dvehiljaditim prosto zbrisane sa političke scene ja sam zadovoljan što je SPO opstao. Pre svega žive njegove ideje. Jer ono zašta se mi zalažemo uvek će imati svoje pristalice. Ja sam samo jedan od protagonista te politike i tih ideja.

Vi ste jedan od osnivača SPO?

- Da, bio sam jedan od osnivača i među tih 15 ljudi koji su 14. marta 1990. godine u Ruskom caru osnovali SPO i tu sam i danas. Stranka je opstala zahvaljujući time što je i tada proklamovala, zalažući se za Srbiju ka Zapadu, reforma službi bezbednosti, to je decentralizacija i regionalizacija države, to je članstvo u evroatlanskim integracijama, zatim čuvanje tradicionalnih vrednosti, jačanje porodice, razvoj srpskog sela i pomoć da nas bude što više.

Kada smo kod SPO, svo vreme ste bili uz Vuka Draškovića, niste se odricali niti njega, niti njegove politike. Koliko je teško sarađivati s njim?

- Što se mene tiče nikada mi zaista nije bilo teško. Ne znam kako je bilo njemu sa mnom. Verovatno teže, ali pre svega Vuk Drašković je dobar čovek, iskren, onaj kakvih je malo na političkoj sceni. On stoji iza svojih reči i nikada neće da obeća ono što ne može da ispuni. To se pokazalo možda i kao njegova mana, on je to i sam rekao i govoreći mlađim članovima stranke da je u srpskoj politici najveća mana biti iskren i govoriti ono što misliš. On je pre svega jedan jako topao i prijemčiv čovek, ima pre svega razvijen smisao za humor. Ja sam čak tir knjige anegdota priredio o njemu, zapisujući razne događaje kroz koje smo zajedno prolazili.

Kada ste se upoznali?

- Mi se znamo i pre nego što je stranka osnovana. Još tamo negde 1987. godine smo se upoznali dok je Drašković bio samo pisac i disident. Išao sam u srednju školu i profesorica srpskog jezika rekla nam je da bi na tom času trebali da obradimo delo jednog savremenog srpskog pisca po našoj želji. Onda smo mi jednoglasno u mom odeljenju u Pravno-birotehničkoj školi odlučili da to bude "Nož" Vuka Draškovića. Ona nam je tada rekla: "Deco, nemoj te molim vas. Izaberite nekog drugog. Može i Dobrica Ćosić i Matija Bećković, samo nemojte Draškovića". Međutim mi smo bili uporni i ona je onda popustila. To je bilo moje posredno poznanstvo s Vukom preko njegovih dela. Ono što je zanimljivo, mene je kada sam došao u Beograd sa Vukom Draškovićem upoznao Vojislav Šešelj.

Kako je to bilo?

- Ja sam se sa Šešeljem, kada je on odslužio zatvorsku kaznu u Zenici i kada je došao u Beograd viđao s njim i posećivao ga. Onda je Šešelj rekao: "E idemo kod Vuka Draškovića". Ranka Čičak nas je povezla svojim automobilom, došli smo kod njega na Labudovo brdo i tada sam upoznao Vuka i njegovu suprugu Danicu. Sećam se da je Danica tada rekla: "Evo za najkasnije godinu dana četnici će preuzeti vlast. Mi ćemo da uđemo u Skupštinu". Pazite, to je bila 1987. godina i ja sam počeo da se osvrćem oko sebe očekujući svakog trenutka da će da upadnu policajci da nas sve pohapse. Računo sam da su Draškovići povezani sa našim ljudima u inostranstvu, da će oni da dođu i da ćemo srušiti komunizam. To su bili moji ideali i tako sam vaspitavan - da budem srpski nacionalista u pozitivnom smislu i da budem antikomunista. To me je kasnije i opredelilo ka SPO.

S kim je lakše sarađivati s Vukom ili Danicom Drašković?

- Oni se sjajno dopunjuju. Vuk je sklon velikim idejama, on ima viziju i strategiju, a Dana je ta koja je operativna, pragmatična i bavi se konkretnijim stvarima. Oni, zapravo najbolje funkcionišu kada su tim i kada su zajedno. Dana je ta koja mu daje energiju. Vuk je pre svega počeo kao novinar, završio je Pravni fakultet, ali se u Tanjugu bavio novinarstvom i upravo je na njen nagovor pristao da se oproba u književnosti. Onda je on pristao i napisao taj znameniti roman "Sudija". Ona je uvek bila njegov prvi čitalac i kritičar. Kasnije je Vuk opet na nagovor i uz njenu podršku ušao u politiku . Znam da je imao trenutke kada je on razmišljao da ode iz politike, pa i da u nju i ne uđe. To je tražilo jednu potpuno drugačiju dimenziju za njega. Danica je bila ta koja je i kada je on hteo da se povuče goorila mu da nastavi. Za sarađivati je meni bilo lako i sa Vukom i sa Danom, jer sam ih dobro upoznao za ovih 30 godina i to je preraslo u pre svega jedno prijateljstvo.

SPO je 90-tih godina bio najjača politička stranka u Srbiji, onda se dosta ljudi razočaralo i otišlo iz stranke, da li mislite da su ljudi imali dobar razlog za to?

- Meni ili Vuku i danas prilaze ljudi i neki naši bivši članovi i izvinjavaju se i kažu nam: "Znate, morali smo to da uradimo" ili nam kažu da su otišli iz SPO iz nekakve koristi ili opstanka na vlasti. Zbog toga što su tada druge stranke bile na vlasti, ali to govori o tim ljudima. Ja sam i danas ponosan na činjenicu da SPO ima dvadesetak hiljada članova, da mi i sada participaramo u nekim značajnim opštinama u vlasti. imamo i poslanike u Skupštini Srbije. Onda kada pogledamo možda je i bolje da ti ljudi nisu više u stranci. Jer su u njoj bili ne zbog programa, ne zbog ideja nego zbog ličnog interesa.

Kao što ste rekli SPO je od osnivanja pa do sada, kako ste rekli držao svoju reč, pa Vas molim da mi u tom duhu prokomentarišete i činjenicu da SPO nije hteo u vlast sa SPS, danas ste njihovi koalicioni partneri?

- Mi nismo direktno u koaliciji sa SPS. Mi smo u koaliciji sa njima preko koalicije sa SNS i prosto mislim da se i SPS promenio. Samim odricanjem, ali ne dovoljnim, od Slobodana Miloševića su pokazali da su danas drugačija stranka, da nije tako sigurno je da bi mi i dalje bili ljuti politički protivnici. Vidite, od odlaska Miloševića s vlasti prošlo je punih 19 godina i mi bi volelei da se u potpunosti SPS odrekne Miloševića. SPO insistira na tome da se u Skupštini Srbije donese Rezolucija o osudi zločina komunističkog totalitarnog režima.

To još nije donešeno?

Nije.

Zašto?

- Po odluci Saveta Evrope iz 2005. godine mi tražimo i predložili smo takav dokument koji taksativno nabraja sve ono što je loše učinjeno u Srbiji od septembra 1944 godine kada je počela komunistička vlast. SPS je njen naslednik, a prema nalazima državne komisije za masovne grobice utvrđeno je da je preko 60.000 ljudi u mirnodopsko vreme ubijeno, nekoliko miliona je prošlo kroz zatvore, logore, kroz oduzimanje ljudskih sloboda, imovine, Crkva nije mogla normalno da funkcioniše, uspostavljen je jednopartijski sistem, nije bilo slobode štampe. U toj Rezoluciji mora da bude navedeno taksativno sve, da se takve stvari više ne bi dešavale.

Ko onda koči donošenje takve Rezolucije?

- SPS. Oni neće ni da čuje za takav dokument. Mi tražimo otvaranje dosijea i reformu delova službe. Ona jeste sada promenjena i nije to više ona što je nekada bila. Govori se o zločinima u ovom ratu, o zločinima u Drugom svetskom ratu, ali malo ko govori o tih po imenu i prezimenu utvrđenih 60.000 ljudi koji su ubijeni u miru.

Koji su onda razlozi za odbijanje?

- SPS se poziva na svoje biračko telo koje nikada to ne bi prihvatalo. Oni se i dalje pozivaju na Josipa Broza Tita i na njegove tekovine. Uvode u parlament njegovog unuka kao simbol tog vremena i govore da su oni baštinici svih tih ideja. Naravno da je to u sukobu sa njihovim postavkama, oni su i blokirali i sprovođenje zakona o izjednačavanju prava pripadnika ravnogorskog i partizanskog pokreta. Taj zakon je donet, ali nijedan jedini pripadnik ravnogorskog pokreta do dana današnjeg, a zbog blokada SPS i SUBNOR-a nije obeštećen. Oni jednostavno istrajavaju u tim rovovima i podelama. Mi smo za nacionalno pomirenje i za to da je Srbija imala dva antifašistička pokreta.

Kako komentarišete pregovore vlasti i opozicije na FPN i zašto tamo nije bilo predstavnika SPO?

- Mi smo predstavljeni preko predstavnika SNS, jer smo u koaliciji s njima i prosto smo delegirali svoja prava na njih. Mislimo da oni to uspešno čine. Dobro je što su razgovori počeli, ali nije dobro što ih opozicija sabotira, što su najavili da neće više da prisustvuju na njima. Konfuzija vlada u njihovim redovima, oni imaju samo jedan cilj, a to je da dođu na vlast što pre i po mogućnosti bez izbora. Oni nemaju jasno definisan svoj program, niti se zna njihov stav prema EU, Kosovu, borbi protiv korupcije... Oni se često ponašaju kao onaj Ludistički pokret koji je osnovao Neno Lud u Zapadnoj Evropi u 19 veku koji je smatrao da su mašine krive za loš položaj radničke klase pa je krenuo da uništava mašine u fabrikama. tako oni sada uništavaju maišne na Trgu, saobraćajne znakove i sl...

Ko je zapravo izvukao najveću korist iz atentata na Vuka Draškovića?

- Moram da kažem da su prvi problemi počeli još 9. marta 1991. godine. Kada je Vuk uhapšen i bio u zatvoru deo tadašnjeg rukovodstva preplašen da će i oni biti privedeni sakrio se i sklonio se u jednu kuću na Fruškoj gori. Mi smo tada govorili da u SPO postoji fruškogorsko i ravnogorsko krilo. To se već tada videlo. Naročito je bio velii udar na SPO od strane DS uoči republičkih izbora 2000. godine. Tada je sa Zapada stigao veliki novac za DOS. Oni su sa njim išli pravo na naše funkcionere i bukvalno ih kupovali. To je onako bio najveći prelazak četnika u partizane posle 1945. godine.

To je to Fruškogorsko krilo?

- Da oni su otišli tamo. Čak su i neki ljudi bili na direktnoj vezi sa ljudima iz DOS-a. Oni su onda na prevremenim izborima posle 5. oktobra vršili veliki pritisak na nas. Naprimer dragoljub Mićunović je dolazio u naš parlamentarni klub i govorio nam: "Ako se odreknete Vuka ja ću se založiti da budete primljeni naknadno u DOS" i vi ćete biti ponovo poslanici, tada je SPO imao 50 poslanika. Ljudi su tada videli svoje šanse da zadrže svoje mandate u toj trgovini su učestvovali i neki ljudi koji su u srodstvu s Vukom, ali i neki današnji funkcioneri stranke Vuka Jeremića. Zoran Đinđić je pre nego što je ubijen izjavio da je najveći uspeh 5. oktobra osim svrgavanja Slobodana Miloševića bio nestanak SPO kao značajne političke stranke. DOS je uradio mnogo više na satanizaciji stranke nego socijalisti.

Satanizacija SPO je krenula i tada 9. marta, pričalo se o kriminalu u stranci, Giški, Kneletu?

- Satanizacija je krenula mnogo ranije. Govorili su da mi sarađujemo sa Tuđmanom i Ibrahimom Rugovom. Kampanja je dostizala vrhunac kada je pokojna Mila Štula i iznosila laži o saradnji sa ustašama, kako Vuk ima vilu na Ženevskom jezeru, pokazivali lažne fotografije tobože te kuće i mnoge druge stvari. Znate 100.000 ljudi je bilo na skupu 9. marta i tada je prvi put JNA izašla na ulice, Naser Orić je hapsio Vuka Draškovića sve je to bilo deo satanizacije. Ja Kneleta nisam ni upoznao, Giška je bio u osnivačima Srpske garde zajedno sa Belim. Oni su ubijeni, njih je ubio Milošević.

Šta je još Čotrić rekao o zlu koji je komunizam doneo u Srbiji, Crnoj knjizi komunizma, o 9. martu i da li je SPO hteo da izvede revoluciju, kako bi izgledala Srbija da je 5. oktobra pobedio Vuk i zašto je tada bila samo kozmetička a ne suštinska promena, ali i kada će Dragoljub Draža Mihailović dobiti ulicu u Beogradu pogledajte u videu:

Bonus video: