TITO I KOMUNISTI SU NAM U KORENJU ISEKLI PAMĆENJE - RUSI SU NAS UVEK IZDALI! Vuk Drašković otkriva BOLNU ISTINU

U nastavku Espreso intervjua sa liderom Srpskog pokreta obnove Vukom Draškovićem, srpski književnik i političar otkriva ko je izbrisao sećanja Srbima, kada će se Srbija vratiti Srbiji i kako ćemo zaceliti sve rane!

Zašto mislite da Srbi toliko puno duguju Aleksandru?

- Nema ličnosti u istoriji koja je bila toliki pobednik i gubitnik kao što je Aleksandar. Ušao je u Beograd posle šest godina rata i krvavih pobeda svoje vojske. Peške, u brobi prošao je od Soluna do Beograda i svuda oko sebe video je razmere pakla. Srbija je bila uništena, opljačkana, razorena. Svaka druga muška pušci dorasla glava bila je u grobu. Saletali su ga ljudi i predlagali da dozvoli usvajanje privremenog zakona kojim bi se u Srbiji dozvolilo dvoženstvo, ne bili se nacija oporoavila. Srbija je bila biološki uništena. Naš Bonaparta je znao da su Srbi u Vojvodini u manjini, on zna da su Srbi i u Bosni u manjini, kao i u Hrvatskoj, a pogotovo u Sloveniji. Istovremeno je znao da je u tom trenutku Srba u Srbiji manje nego Srba van njegove kraljevine. Optužuju ga što je eto i sa te uskonacionalne tačke gledišta se opredelio za rešenje da se svi ti Srbi nađu sa Srbijom u istoj državi. I to ne nasilno već na talasu opšteg raspoloženja o ujedinjenju. Je li to greh?

Da li je to razlog zbog kog se zalažete da Srbija podigne spomenik kralju Aleksandru Karađorđeviću?

- Podigli su spomenik... Eno ga blizu mog fakulteta, blizu Pravnog, Alievu iz Azerbejdžana. Spomenika Aleksandru u Beogradu, Srbija nema. Ulice ili bulevara Aleksandru u Beogradu, Srbija nema. Ja ne znam koje je to oko, ali ga osećam, ono sve posmatra i ume da kažnjava i zbog grehova. To ne smemo da zaboravimo.

Šta je sa pričom da je Aleksandar morao da stvori Jugoslaviju?

- Komunisti su dobili državu kao plen u granicama mučno crtanim, u granicama za koje se krvavo borio i jedva izborio Aleksandar 1918. godine. Poturaju sada laž da su naši saveznici, Francuska pre svega da je kriva i da smo morali da stvorimo Jugoslaviju. Velike sile pobednice bile su protiv Jugoslavije. U Versaj je Aleksandar otišao sa državom koju niko u svetu nije priznavao u to vreme. Od Francuskog predsednika i premijera Klemansoa dobijao je Aleksandar poruke da ne dolazi u Francusku. Čak su pisali da je bandoglav, svojeglav, neposlušan i da dovodi sve u pitanje. On je uprkos tome, gotovo ilegalno otišao u Francusku, a štampa kao senzaciju objavila vest: "Aleksandar u Parizu!" Onda su francuski komandanti, koji su bili njegovi ratni drugovi pohrlili da se vide s njim jer su ga doživljavali kao svog komandanta. Oni su javno optužili francuske političare zbog odnosa prema Aleksandru.

Da li je tako izvojevana Jugoslavija - ilegalno?

- Aleksandar je otišao u Pariz sa rečima: "Tamo je Kajmakčalan, tamo je sada front i ja moram biti tamo. Ja moram pobediti". I pobedio je.

Zašto su ga onda svi mrzeli?

- On je otišao u Marsej verujući da se neće vratiti. Njegova glava bila je meta VMRO-a, Apisove Crne ruke, jugoslovenskih komunista, Komiterne i njenih terorista u čijim redovima je bio i Aleksandrov ratni poručnik Mustafa Golubić, bio je meta Musolinija i njegovih fašista, ali i meta ustaša. Dakle sve najcrnje u Evropi toga vremena kidisalo je na jednu glavu - glavu Aleksandra Karađorđevića. On je pred odlazak u Marsej rekao Meštroviću da pravi namesništvo, jer će ga ubiti.

Srbi ne znaju da je za nezavisnost zaslužna i jedna žena?

- Nikola Tesla i Mihajlo Pupin su imali veliki uticaj na Vudroa Vilsona da pomogne Srbiji, ali mi ništa ne znamo o doprinosu jedne žene. Mi ne znamo da je jedan od naših najvećih diplomata Milenko Vesnić, tadašnji izaslanik u Parizu, bio je oženjen sa Blanš Ulm Amerikankom, koja je bila milijarder, a bila je intimna prijateljica Edit Vilson, supruge američkog predsednika. Taj uticaj je neizmerljiv, a mi o tome ne znamo ništa. Srbi su je prozvali: "Ona luda Amerikanka".

Poznato je da Srbi imaju kratko pamćenje?

- Korenje su isekli i izbrisali pamćenje Srba oni isti koji su u automobilu u kojem je ubijen Aleksandar posle 1945 razvozili smeće.

Komunisti?

- Pa da, ko drugi?!

Srbi kritikuju kralja Aleksandra što i kada se potpisivao nije pisao da je iz Jugoslavije ili iz Srbije?

- Te gluposti ne treba da se komentarišu. On je i zakletvu na Vidovdanski ustav potpisao samo tako: "Aleksandar"! On je bio takva veličina da i ništa drugo ne treba pisati, sve je tu. Za svoga života niko ga nije toliko progonio, vređao kao Srbi.

Da li se Tito plašio i mrtvog Aleksandra?

- Tito je krajem oktobra 1944. godine kada su ušli na kraljevsko imanje i na Beli dvor koji je podignut posle Aleksandrovog ubistva sprečio da bude izgažen, slomljen i uništen jedan portret kralja Aleksandra kojeg ni Nemci nisu sklanjali. Taj portret je radio Paja Jovanović. I danas kada ode u kapelu Belog dvora možete videti Isusa sa metkom u čelu koji mu je ispalio Titov strelac Crni (komunista). Čuo sam i deluje mi uverljivo da je Tito dugo bio pred tim portretom Aleksandra.

Zašto mislite da su ga Srbi i Beograd najviše progonili?

- Njegov rođeni brat (princ Đorđe) je govorio, pisao i radio stvari koje su gotovo sramne i za prepričavati. Na njega (Aleksandra) Spasoje Stejić zvani Trocki baca bombu kada se vraćao sa polaganja zakletve na Ustav. Teško je bio bolestan, morao je sutradan da ide u Pariz na seriju komplikovanih operacija, a njegov brat upada u Dvor i donosi mu pismo u kom piše: "Špiro, ti mi neki suveren u dupe te izdajničko i kukavično je*em". Što je najstrašnije. Ni u svojim memoarima izdanih posle rata princ Đorđe se ne stidi tih reči već ih ističe. Kada mu (Aleksandru) se rodio sin Tomislav, od brata dobija poruku: "Oba ću ti sina na ražnju ispeći". Cicvarićevska štampa je objavljivala strašne stvari o njemu, da je najveći lopov, da su mu rudari iz Bora morali na poklon da donesu top saliven od suvog zlata, da ima tajne račune po Švajcarskim bankama, a o tome se i danas piše. Kao i to da su mu prilikom operacije u Parizu odsekli ud i da mu je sina Petra Marija začela sa jednim slovenačkim ordonasom, kao i da je sama kraljica bila nimfomanka i da se čitav Dvor ređao na njoj. Sve to se čitalo u Beogradu. Taj Beograd je i danas epicentar laži.

Ali zar nisu i Hrvati prvo želeli Jugoslaviju?

- Većina Hrvata je za Jugoslaviju, a naročito Dalmacija, ona je bila u strahu od Italije i primene Londonskog ugovora te je odigrala ključnu ulogu da se brzo odigra ujedinjenje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenica. U Zagrebu su hteli da Srbija pristane da se ujedini sa takozvanim "austrougarskim jugoslavenima". Da zemlja ima dve prestonice, a jednog kralja, ali da se u Zagrebu poleže zakletva tim jugoslavenima, a ne srpskom kralju. To su Dalmatinci prekinuli i naterali na bezuslovno ujedinjenje sa kraljevinom Srbijom.

Šta je sa Crnom Gorom?

- Što se tiče Crne Gore, on je voleo tu zemlju, on je odrastao tamo, njega su podizali deda Nikola, baka Milena i tetka Jelena, buduća kraljica Italije. On je žrtvovao kraljevinu Crnu Goru, to je tačno, ali je žrtvovao i kraljevinu Srbiju Jugoslaviji. On je voleo svoga dedu Nikolu i onda kada je lično naredio da mu se zabrani ulazak u Crnoj Gori i kada je lično sugerisao da se ruši dinastija Petrović. Polazio je od toga da se ne može imati jedna kraljevina sa dva kralja, kao i da je on Crnogorac koliko je i Šumadinac, kao i da je normalno da unuk nasledi dedu, a ne obrnuto. Ipak, neku grižu savesti osećao je do kraja života zbog Crne Gore. Čak i kada je uveo diktaturu kralja Aleksandra, koja je po meni bila spasonosna. Prekorio je državu po svome, formirao banovine, a jedna od njih bila je Zetska banovina koja je bila tri puta prostranija od predratne kraljevine Crne Gore (Raška, sva Metohija, Dubrovnik i iznad Dubrovnika...). Čak mu (Aleksandar) je Maček rekao: "Podvalili ste nam, mi smo se bojali Velike Srbije, a sad imamo Veliku Zetu. Ovo nije više Jugoslavija, ovo je Zetoslavija". Aleksandar se nasmejao i rekao mu: "Ja to moram, pa i Stefan Nemanja je rođen u toj Zetskoj banovini".

Ipak, niko ne može da mu oduzme slavu Solunskog fronta?

- On je tada naredio. Ja ću biti kuršum. Krenimo, probićemo tamo gde je srpska vojska. Naredba je bila: "Hitati, hitati, hitati. Do krajnjih granica svoje mogućnosti. Neobazirati se na bokove, samo prodiratit i prodirati". I uspeo je. To je odlučilo rat. Nemački car je otvoreno rekao da je 60.000 srpskih vojnika odlučilo ishod rata. Nikada u istoriji ovoga naroda nećemo biti to što smo tada bili. To je sigurno.

Da li i dalje važi srpska zabluda o Rusiji kao prijateljima a, SAD kao neprijatelj?

- Rusi i Francuzi su podmitili Italiju, sve je urađeno u najvećoj tajnosti iz straha da ne sazna Srbija i Aleksandar. Nekako je to procurelo i stiglo do Aleksandra. On je odmah u Petrograd poslao Ljubu Stojanovića i Aleksandra Belića kod Sazonova, ruskog ministra spoljnih poslova, da im kao prijatelj pokaže Londonski sporazum. Oni su u Petrograd stigli 28. aprila, a primljeni su tek 6. maja. Toliko o prijateljstvu.Sazonov je odbio da im pokaže ugovor i rekao im: "Neću vam to pokazati, jer znam da će vaše reakcije biti strašne. Bićete mnogo razočarani, ali hoću da vam kažem sledeće: Ne tražite više u Rusiji rame za plakanje i nemojte uobražavati da ste vi najveći saveznik Rusiji, mi imamo i prečih saveznika". Onda ih je posavetovao da rame za plakanje traže kod Francuza. Sve je jasno.

Da li će Srbi i kada vratiti sebe sebi?

- Ja sam se nadao da će makar 2018. godina biti godina u kojoj ćemo se dosetiti da vratimo sebe sebi i oživimo pobednički duh Srbije. Nažalost, to se ne događa. Apostoli poraza dominiraju, pričaju, hvališu se velikim svojim herojstvima u bitkama u kojima je razbijana Jugoslavija. Samo se priča o užasnim ratnim zločinima drugih nad nama, pri čemu se ne priznaje nijedan jedini naš zločin nad drugima. I međunarodne presude se o takvim zločinima proglašavaju antisrpskom zaverom.

Pričate li o Srebrenici?

- O svakoj presudi, pa i toj. Tako se to dočekuje. I nekako ne vidim da smo skrenuli sa te stranputice.

Šta je onda lek?

- Moramo da ozidamo tu Trijumfalnu srpsku kapiju. Mora Aleksandar da ima spomenik u Beogradu. Strašno je da morate otići u Pariz da vidite spomenik velikom Aleksandru. Mislim da bi vraćanje Srbije Srbiji s početka dvadesetog veka otvorilo vrata i za ono što bi moglo da znači ponovno ne ujedinjenje, već ponovno zbližavanje naroda koji je tolike decenije provelo u istoj državi. Među nama vlada neprijateljstvo malih razlika. To je moja nada.

Kako onda zeceliti te rane?

- Neće nas ujediniti i primiriti Evropa. Ne znam kako ćemo zalečiti rane. Ako bi iz Srbije potekla mudrost koja ju je krasila s početkom XX veka da bi to postaklo iste takve ideje i u Hrvatskoj i u BiH. Mnogo je više normalnih ljudi koji žale nad udesom svih nas. Ja mislim da su oni većina svuda. Ja nisam u Sloveniji nikada čuo pogrde na račun Kraljevine Srbije kao što čujem ovde u narodu koji ga je rodio.

Bonus video: