GDE SU ONI DONOSILI SLOBODU I DEMOKRATIJU OSTAJALI SU SAMO LEŠEVI: Kako su CIA KAUBOJI režirali VOLJU NARODA

Nakon završetka Drugog svetskog rata vojni sukobi nisu bili gotovi, samo su se preneli na lokalni nivo i pretvorili se u niz malih ratova za prevlast u zemljama koje su tražile svoj identitet u novopodeljenom svetu između dva velika bloka - Varšavskog ugovora i budućeg NATO-a.

U tom periodu, koji se produžio na gotovo pola decenije, Amerikanci su bili uključeni u skoro svako svetsko žarište, a mnoga od njih su i sami kreirali, ukoliko su smatrali da za to postoji potreba. Glavnu ulogu u tim događajima je imala ozloglašena CIA (Central Intelligence Agency), čiji su operativci uz pomoć korupcije i propagande uspevali da ruše predsednike, čitave vlade i političke sisteme, kako bi na vlast dovodili svoje poslušnike i saradnike.

Malo smo istraživali po bliskoj prošlosti i odlučili da vam rasvetlimo gde je i na koji način CIA bila angažovana u većem obimu i kakve je rezultate postigla tokom svojih akcija u različitim delovima sveta. Ovo su samo neki primeri, a ima ih mnogo više uključujući dva ozbiljna vojna sukoba - onaj u Vijetnamu i Koreji.

Kina

Od 1945. do 1949. godine u Kini je besneo građanski rat između vlade Republike Kine na čelu sa nacionalističkom strankom Kuomintang na jednoj, i pobunjenika na čelu sa Komunističkom partijom Kine.

Nakon što je Japan kapitulirao 1945. godine, pokušaji da dve strane spor oko budućnosti Kine reše mirnim putem nije urodio plodom, te su 1946. sukobi obnovljeni, pri čemu su nacionalisti uživali američku, a komunisti sovjetsku pomoć. Maovi komunisti su, koristeći daleko veću podršku u seljačkim masama, na kraju odneli pobedu i proglasili Narodnu Republiku Kinu, prisilivši nacionaliste da 1949. izbegnu na Tajvan.

Bio je to prvi veliki poraz CIA, iz kojeg su mogli da izvuku određene pouke za kasnije.

Francuska

Nakon drugog svetskog rata Komunistička partija Francuske je doživela veliku popularnost i CIA se maksimalno angažovala da ovu popularnost suzbije. Prelomna tačka su bili izbori 1947. godine.

Nakon oslobođenja Francuske 1944, KPF je ušla u vladu Šarla de Gola. Do 1945. godine, broj članova partije bio je oko 500.000. Na izborima održanim 21. oktobra 1945, KPF je osvojila 159 od 586 poslaničkih mesta u parlamentu. Godine 1947, vlada Pola Ramadjea prisilila je francuske komuniste da napuste parlament, kako bi dobili američku pomoć preko Maršalovog plana.

Uprkos svojoj stalnoj jačini i uticaju, KP Francuske ostala je izolovana zbog promovisanja antikomunizma od strane vladajućih struktura koje su bile finansirane od strane CIA.

Nakon hapšenja nekoliko radnika u čeličani u Marseju, novembra 1947, KPF je iskoristila uticaj u sindikatu Radnička konfederacija da organizuju masovni štrajk. U štrajk je ušlo preko 3 miliona radnika, što je uzrokovalo podnošenje ostavke Pola Ramadjea. Ovim štrajkom KPF je doživela vrhunac svog uticaja, nakon čega je trajno prešla u opoziciju.

Bila je ovo prva veća pobeda CIA, a zahvaljujući korupciji, propagandi i infiltraciji različitih elemenata u redove KPF cilj je ostvaren.

Italija

Baš kao i u Francuskoj, nakon Drugog svetskog rata komunisti su u Italiji bili veoma popularni i naginjali su ka tešnjim vezama sa Sovjetskim savezom. Zato je CIA odlučila da pomogne konzervativcima (Hrišćanska demokratija) u borbi protiv komunista na sličan način kao što je to urađeno u Francuskoj - korupcijom i propagandom.

Parlamentarni izbori u Italiji 1948. održani su 18. aprila. Izbore je dobila Hrišćanska demokratija (DC), predvođena premijerom Alčidem De Gasperijem. Njegova DC je imala podršku od strane SAD i naročito od strane Vatikana i pape Pije XII koji je otvoreno pozvao katoličke vernike da glasaju za DC i bacio anatemu na stranke levice.

Levičarska koalicija socijalista i komunista Narodno demokratski front bila je zagovornik bližih odnosa sa SSSR-om i zbog toga je DC postala glavna stranka italijanskih antikomunista i zagovornik ulaska u NATO pakt, kojem je Italija pristupila 1949. godine.

Grčka

Uloga CIA je bila velika i tokom građanskog rata u Grčkoj, a kao u slučaju Francuske i Italije, i tu su postigli rezultat koji su želeli.

Grčki građanski rat vođen je od 1944. do 1949. godine, između vladinih snaga podržavanih od strane Ujedinjenog Kraljevstva (i kasnije i SAD) i Narodnooslobodilačke armije Grčke (ELAS), podržavane od strane zemalja Istočnog bloka (komunista). Pobeda vladinih snaga, trasirala je put Grčke u NATO savez i osigurala južni bok Nato pakta, a time i važan strateški pravac za Suecki kanal.

Aprila 1967. godine izvršen je novi vojni udar samo dva dana pre početka kampanje za parlamentarne izbore koji su, verovalo se, trebalo da vrate na vlast liberala Đorđa Papandreua. Vanredno stanje, policijski čas, cenzura, hapšenja, prebijanja, tortura... ubijanja.

Ukupno osam hiljada mrtvih u prvih mesec dana, a sve sa ciljem sprečavanja da "komunisti" preuzmu vlast.

Pokvareni i subverzivni uticaji u grčkom životu su takođe trebalo da budu eliminisani, uključujući i smrtno opasne mini-suknje, dugačku kosu i stranu štampu; prisustvo na crkvenim liturgijama je za mlade postalo obavezno u narednih sedam godina.

Nije teško pogoditi ko je stajao iza toga.

Albanija

U periodu od 1948. do 1960. godine NR Albanija je bila pod uticajem SSSR-a i dosledno sprovodila "staljinstičku politiku". Posle Staljinove smrti, marta 1953. godine i početka procesa "destaljinizacije" SSSR-a, došlo je do postepenog razmimoilaženja između Albanije i SSSR-a.

Godine 1948. KP Albanije je promenila naziv u Partija rada Albanije (PRA).

Enver Hodža je maja 1955. godine poslao pismo CK KP Sovjetskog Saveza u kojem je izrazio protivljenje poseti Nikte Hruščova Jugoslaviji. Odnosi iumeđu Albanije i SSSR-a posebno su se pogoršali posle Dvadesetog kongresa KP Sovjetskog Saveza, održanog februara 1956. godine, na kojem je Hruščov izneo referat o Staljinu.

U periodu između 1949. i 1953. godine CIA je pokušala da promeni vlast u Albaniji doziranim vojnim angažmanom i saradnju sa lokalnim monarhistima. U par navrata CIA je slala pripadnike specijalnih jedinica, čiji je zadatak da vrše napade, sabotaže, zasede, atentate i da vode gerilski rat po naređenju vlade SAD, kako bi zajedno sa lokalnim pokretom otpora doveli do promene vlasti. Međutim, svi ti pokušaji su propali, a oko 300 američkih komandosa je zarobljeno, tako da su se u Albaniji baš obrukali.

Iran

Amerikanci su 1953. godine zajedno su sa Britancima zbacili sa vlasti iranskog predsednika vlade Mohameda Mosadeka, izabranog od ogromne većine parlamenta, zbog kobne greške koju je napravio: hteo je da nacionalizuje britanske naftne kompanije koje su radile u njegovoj zemlji, koje su ujedno bile i jedine.

Puč je na vlast vratio šaha Mohameda Rezu-Pahlavija koji je otpočeo 25-godišnji period represije i diktature. Naftne kompanije su vraćene u strano vlasništvo i to po sledećem ključu: 40 odsto tržišta su držali Britanci, 40 odsto Amerikanci, 20 odsto ostali.

Povezanost s američkim kapitalom, preterano bogaćenje i odvlačenje bogatstva iz zemlje, nedemokratski režim vlasti s osloncem na vojsku i nasilno gušenje opozicije, izazvali su otpor naroda, na koji su počeli najviše uticati verski vođe muslimana šiita. Nezadovoljne mase, predvođene ajatolahom Homeinijem, sprovele su revoluciju protiv šaha i dinastije Pahlavi, te je Muhamed-Reza pod opštim pritiskom 1979. napustio zemlju, ali su do tada Amerikanci već ostvarili svoje ciljeve.

Filipini

Do polovine pedesetih godina 20. veka, filipinske vlasti su se obračunavale sa pripadnicima komunističke organizacije Hukbalahap. Između 1945. i 1953. godine, Amerikanci su podržali vlasti u toj borbi. Kada su ih porazili instalirali su seriju marionetskih predsednika a sve je kulminiralo diktaturom Ferdinanda Markosa.

Gvatemala

U Gvatemali su Amerikanci prvi put intervenisali 1953, kada su zbacili legalno izabranog progresivnog političara Jakoba Arbenca i doveli do četiri decenije pakla u kome su vladali odredi smrti, tortura, masovne egzekucije, nestanci ljudi i nezamisliva okrutnost, sa ukupno 100.000 žrtava. Sve zato što je Arbenc nacionalizovao američku korporaciju "United Fruit Company" koja je bila izuzetno bliska američkoj političkoj eliti. To su opravdali objavom da je Gvatemala na ivici da bude preuzeta od strane Sovjeta. Glavni strah je međutim bio taj da će Gvatemala svojom socijalnom demokratijom postati primer drugim zemljama Latinske Amerike.

Čile

Salvador Aljende je verovatno bio ostvarenje najgoreg košmara Vašingtona u tom trenutku, pošto je jedina gora stvar od marksiste na vlasti - od naroda izabrani i neverovatno popularni marksista na vlasti.

Pošto nisu uspeli da spreče da pobedi na izborima 1970. godine, a zaprepašćeni činjenicom da je pokrenuo niz reformi sa ciljem da Čileanci počnu da žive životom normalnih ljudi, organizovali su tri godine kasnije vojni udar koji je doveo do njegovog zbacivanja.

Aljende je, dok su se vodile borbe oko predsedničke palate, održao poslednji govor naciji putem radija, govoreći o sebi u prošlom vremenu i izjavljujući da neće dozvoliti da bude propagandno oruđe izdajnika; odbio je da napusti zemlju. Izvršio je samoubistvo kalašnjikovom koji mu je poklonio Fidel Kastro.

Krajnji ishod je na hiljade mrtvih "neprijatelja čovečanstva", njihovi leševi razbacani po ulicama, masovne egzekucije na fudbalskim stadionima, javna spaljivanja "pogrešne" literature, otvaranje sabirnih centara za mučenje i torturu...

Siromašni su se vratili tamo gde im je mesto, a novac u džepove "pravednika".

Indonezija

U Indoneziji je 1965. godine otpočela složena serija događaja koji su uključivali državni udar, kontra-udar, i možda čak i kontra-kontra-udar, sa američkim otiscima prisutnim na svakom koraku. Uglavnom, "komunista" Sukarno je zbačen sa vlasti a njegovo mesto je došao general Suharto. Odmah je otpočelo ubijanje komunista, komunističkih pristalica, onih koji su osumnjičeni da su komunisti i onih koji su osumnjičeni da su komunističke pristalice. Broj mrtvih je u narednim godinama narastao na pola miliona.

Kasnije se pokazalo da je američka ambasada dostavila vojsci spisak od nekih 5.000 imena, nakon čega su ti ljudi proganjani i ubijani a Amerikanci bi čekirali svakog novog mrtvog. Jedan američki diplomata je o tome rekao: "Mnogo smo pomogli vojsci. Oni su verovatno pobili mnogo ljudi, a ja verovatno imam dosta krvi na svojim rukama, ali nije sve tako crno. Dođe vreme kada morate da udarite snažno u odsudnom momentu".

Nikaragva

Kada su sandinisti srušili diktatora Somozu 1978. godine bilo je jasno da Vašington neće sedeti skrštenih ruku i gledati kako se pomalja nova Kuba. Karter je pokušao da stvari reši diplomatskim i ekonomskim merama, ali je nakon njega došao Regan koji je govorio jedino jezikom sile. Osam dugih i teških godina narod se Nikaragve borio protiv američkih plaćenika, kontrasa, i pokušavao da sačuva tekovine progresivnih društvenih i ekonomskim programa vlade, dok su "kontraši" palili škole i klinike, silovali, mučili, ubijali, bombardovali i šta sve nisu radili. Regan ih je zvao "borcima za slobodu".

BONUS VIDEO:

OTVARANJE NA VIDOVDAN: Evo kako izgleda unutrašnjost civilnog aerodroma “Morava” (VIDEO)

(Espreso.co.rs/D.K.)