OTKRIVAMO NAJVEĆU KOMUNISTIČKU TAJNU: CRNOGORCI iz OSVETE MASAKRIRALI na HILJADE ALBANACA u BARU, pa OKRIVILI SRBE

"Barski masakr" je incident velikih razmera koji se dogodio u proleće 1945. godine u Crnoj Gori. Sam događaj ostao je pod velom tajni sve do relativno skoro, kada je o njemu, na svim stranama, moglo da se govori, što je, po našem običaju, stvorilo niz raznovrsnih interpretacija.

Naime, istorijski podaci kažu da je Masakr u Baru (albanski: Masakra e Tivarit) naziv za masovno ubistvo velikog broja kosovskih Albanaca u Baru koje su počinile jedinice Desete crnogorske brigade NOVJ u proleće 1945. godine, krajem Drugog svetskog rata.

Žrtve su bili Albanci s Kosova koje je NOVJ regrutovala kako bi ih iskoristila u borbi protiv nemačkih i drugih osovinskih snaga koje su se tada povlačile s Balkana. Albanci su iz Prizrena sprovođeni ka Baru u tri različite grupe. Međutim, mnogo je istoričara koji smatraju da u pitanju nisu bili komunisti već balisti i banditi koji su uhapšeni dok su se borili na strani okupatora.

Uglavnom, gotovo svi pripadnici druge grupe koja je preko Albanije stigla u Bar su ubijeni od strane crnogorskih čuvara.

Procene broja žrtava variraju od 400 - 450 ljudi (službeni partizanski hroničari), do 1.500 - 2.000 (albanski istoričari), u zavisnosti od izvora.

U SFRJ je ovo bila tabu tema o kojoj se decenijama nije govorilo.

"Zvanična verzija", koja se može pronaći na verifikovanim internet stranicama, kaže ovako:

U martu 1945. godine na Kosovu i Metohiji je uhvaćeno nekoliko hiljada Albanaca koji su se po planinama skrivali od mobilizacije u jugoslovensku vojsku. Jugoslovenski partizani, u saradnji sa albanskim partizanskim jedinicama, su okupili veći broj regruta iz Mitrovice, Prizrena, Vučitrna, Podujeva i Prištine (prema nekim izvorima oko 5.400). Albanci su iz opštinskih centara okupljeni u kasarni u Prizrenu i na prevaru razoružani, uz objašnjenje da će im se oružje dati u Hrvatskoj i Sloveniji. Nakon toga, razoružane Albance su preuzeli naoružani čuvari Srbi i Crnogorci, koji su ih podelili u tri različite grupe (kolone) i naredili im da marširaju ka Baru. Jugoslovenske vlasti su nameravale da ih upotrebe kao popunu četvrte armije, koja se borila kod Trsta.

Kosovski Albanci su do Bara sprovođeni pešice preko planinskih venaca Kosova, severne Albanije i Crne Gore (linijom Prizren–Kukës–Skadar–Bar), gde je trebalo da ih čeka brod za Dalmaciju, da ih pošalje na front.

Prva kolona od oko 2.500 ili 3.700 ljudi je nakon nekoliko dana stigla u Bar, odakle je poslata u Istru.

Druga kolona, od oko 2.472 ili 4.700 osoba, je nastupala putem Prizren–Zhur–Kukës–Puk-Skadar. Albance su partizanske jedinice iz Vranja i Pirota sprovodile do Skadra. Marš je neprestano forsiran bez obzira na veliki umor i iscrpljenost od dugog puta. Tokom marša regruti su maltretirali, a bolesni su ostavljeni da umru. Albanski izvori navode da su mnogi usput pretučeni i ubijeni, neki zbog pokušaja da ugase žeđ.

Kada su počeli da pristižu u Bar 1. aprila 1945. godine, kolona je razvučena nekoliko kilometara kroz Barsko polje, a ljudi su bili izmoreni i izmučeni.

Tada se desio incident koji je bio uvod u pokolj koji je usledio.

Prema jednoj verziji, negdje u polju jedan od albanskih mladića ubio je crnogorskog vojnika koji mu nije dao da pije vode, nakon čega su tog mladića i još dvojicu masakrirali.

Prema drugoj verziji, jedan Albanac je zgrabio pušku od crnogorskog sprovodnika na spavanju i ubio ga. Ubica je potom pobegao u masu, ali je ubijen neki mladić koji je oficiru navodno pokušao da uzme pištolj.

Mobilisani Albanci su zatvoreni u veliku zgradu pod nazivom "Monopol duvana", površine od približno 300 m2, sa dvorištem okruženim visokim zidinama. Crnogorski partizani su bili veoma neprijateljski raspoloženi prema njima, a jedan od oficira ih je dočekao rečima: "Majku vam vašu, vi ćete se boriti protiv partizana." Tada je patrola izdvojila 16 osumnjičenih za ubistvo crnogorskog sprovodnika i odvela ih.

Prema crnogorskoj verziji, masa je počela da protestuje, a neko je je bacio prokrijumčarenu bombu u pravcu stražara, nakon čega se začuo povik: "Pobuna Šiptara!"

Stražari su prvo pucali u vis, a kada se gomila uspaničila, počeli su i po ljudima. Kada su Albanci u koloni čuli paljbu, počeli su da beže prema planinama, nakon čega je usledila potera i trenutna egzekucija.

Tela žrtava su bacana u jame, u more, spaljivana ili zakopavana u masovnu grobnicu, pet kilometara od Starog Bara. Preživeli Albanci, koji su uhvaćeni, su poslati na front.

Nikola Masoničić, sada pokojni predsednik barskog SUBNOR-a i nekadašnji šef barske OZNE, pre pet godina je ispričao svoja sećanja na ovaj događaj:

- Ja sam imao u rukama Izveštaj 46. divizije iz Prizrena, koja je slala te 1944. godine grupe Albanaca u tri ešalona za popunu jedinica Četvrte armije u okolini Trsta. U Izveštajima se precizira sat i minut kad su pošli iz Prizrena, i tačan broj njih, i opisuje se šta se s njima dogodilo usput. To je bilo sve prisilno mobilisano ljudstvo. Po četiri-pet dana je bilo pauze između grupa – prvu i treću grupu su pratili vojnici 46. divizije direktno do Bara, drugu grupu prihvatila je jedna grupa 10. brigade u Skadru i dovela ih. Prva grupa je prošla bezbedno, treća grupa je ubila dva vojnika na Bojani, sahranjeni su na Gvozden brijeg, a ova se strašna stvar dogodila sa drugim ešalonom i spričao je Masoničić i dodao:

- Kolona se bila razvukla nekoliko kilometara kroz barsko Polje, a pričali su mi da se kad su prolazili, od njih širio nesnosan miris. Glavnina kolone bila je pristigla u zgradu Monopola, na Pristanu, kad je negde u Polju jedan od Albanaca ubio sprovodnika Boža Dabanovića. Nedugo nakon toga, neko od sprovođenih je bacio sa prozora zgrade Monopola prokrijumčarenu bombu na komandanta brigade. Nastao je haos. Prvo su partizani pucali u vis, a kad je gomila krenula da beži u strahu prema planinama – i u meso. I počeo je, da tako kažem, a da ne bude pogrešno shvaćeno, “lov” na njih. Uz egzekuciju na licu mesta.

Upitan za epilog celog događaja, Masoničić je rekao:

- Pokažnjavano je kompletno rukovodstvo, smenjen je komandant brigade Gašo Marković, pa komesar, komandanti bataljona, komandant čete, puškomitraljesci, svi su degardirani. Imao sam u rukama dokumente sa saslušanja aktera tog događaja. A posedujem i jednu knjigu o revoluciji na Kosovu koju je pisala žena Fadilja Hodže. U njoj ima jedno osamdesetak odrednica sa imenom, prezimenom i biografijom Albanaca što su ubijeni. Kad čitaš tu knjigu, rekao bi da su oni bili komunisti još pre rođenja, a bili su odmetnici koji su se borili protiv partizana. Čak piše da su poginuli u borbama za oslobođenje Bara, a naš grad je bio oslobođen pet meseci pre toga. Ima jedan izuzetno zanimljiv podatak kojeg sada prvi put prezentujem, a koji sam dobio od SUBNOR-a Kosovske Mitrovice: po njihovim podacima, među ubijenima je bilo i sedam Srba, najverovatnije iz četničkih jednica. To je jedan od dokaza da ovaj događaj nije bio nacionalno orijentisan - ispričao je Masoničić.

Međutim, istoričari kažu i da je ovaj slučaj, koji je bacio ljagu na partizanski pokret i Bar u celini, jer je ostao upamćen kao najveća egzekucija na tim prostorima, imao svoju predistoriju. Tokom kolonizacije Kosova 1930-ih godina vlast Kraljevine Jugoslavije je otimala zemljište od Albanaca sa područja Đakovice i Peći i dodeljivala Crnogorcima. Kada su sile Osovine 1941. godine okupirale Jugoslaviju, mnogi Crnogorci su pobegli u Crnu Goru, a Albanci su se neke od kolonista ubili da bi im se "osvetili" za otetu zemlju. Mnogi izbegli crnogorski kolonisti su se tokom rata nalazili u Baru.

Smatra se da su oni baš oni bili kolovođe napada na albanske "regrute" i da se ovaj masakr može smatrati svojevrsnom osvetom.

BONUS VIDEO:

SRBINA UHAPSILI ŠTO JE JEO PLAZMU: Ovo je Kosovošvic! Pogledajte šokantan performans na protestu studenata u Kosovskoj Mitrovici (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)