BIO JE META USTAŠA, FAŠISTA, KOMUNISTA: Srbija ga se danas stidi, a bio je HEROJ kome mnogo dugujemo

"Ceo narod Tvoj na kolenima kleči tiho jauče od bola za Tobom kao ranjeni kolos. Ceo narod Tvoj pepelom posipa glavu, dostojanstveno pognut pod težinom očajanja", stihovi su kao poručeni za početak teksta o kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću.

84 godine od brutalnog ubistva jugoslovenskog kralja u Marseju su prošle, Aleksandar Karađorđević je pao kao prva žrtva fašizma na svetu. Ipak, to nekima nije dovoljno, pa se u Srbiji i danas o kralju Ujedinitelju mogu čuti razne ružne priče koje nikom ne služe na čast.

Danas se u Srbiji ne možemo pohvaliti nijednim spomenikom kralju, nijednom ulicom koja nosi njegovo ime, a zadužio nas je mnogo, hteli mi to da priznamo ili ne.

Pod njegovom komandom, kao glavnokomandujućim srpske vojske, izvojevane su mnoge istorijske pobede: na Ceru, Kolubari, Kumanovu, Bitolju, Kajmakčalanu, Solunskom frontu, ali i ona najvažnija u Paritu, tačnije u Versaju, kad je trebalo pridobiti svetske moćnike da priznaju stvaranje Kraljevine SHS.

Znam da su danas mnogo jače glasine o razvratnom životu na Dvoru u njegovo vreme, kako Aleksandar nije mogao da napravi dete, već je to umesto njega uradio njegov ađutant, kao i da je tad na vlasti bio gej - general Petar Živković koji je vedrio i oblačio Srbijom, ali i daje kraljica Marija bila nimfomanka.

Tu su i oni koji pričaju da je kralj Aleksandar prevario Srbe i umesto Velike Srbije izabrao Veliku Jugoslaviju, da je brata proglasio ludim samo da bi mu preoteo krunu....

Bilo kako bilo, teorije zavera i crnilo su u Srbiji uvek dobro prolazili i bolje od bilo kog uspeha. Uspeh se među Srbima nikad praštao nije, niti će. Što si bolji i viši, to je više onih koji žele tvoju glavu sve veći. Tako je bilo i s Aleksandrom.

Ipak, niko ne može osporiti činjenicu da je glava Aleksandra u to vreme u Evropi bila najcenjenija. Tražile su je ustaše Ante Pavelića, komunisti iz Rusije s jurišnikom Mustafom Golubićem, Britanci, fašisti iz Italije, Crnogorci...

Kada vidim danas ko je sve hteo da mu "uzme meru" ne mogu, a da ne stanem na stranu kralja Aleksandra.

Pitate li se da li smo se o njega ogrešili? Da li možda okajavamo danas grehe prema njemu? Čak je i Vuk Drašković napisao:

"Samo su naši gresi prema Aleksandru veći od velikog Aleksandra".

Trebalo je posle Prvog svetskog rata podići Srbiju iz pepela. Zemlju u kojoj je sve muško veće od puške pobijeno, u kojoj kamen na kamenu nije ostao, gde se predlagalo uvođenje "dvoženstva" kako bi se nacija očuvala. S druge strane, svetski moćnici, pa i "bratska" nam Rusija hteli su na sve načine da rasparčaju zemlju.

Otišao je Aleksandar ilegalno u Pariz, u Versaj gde se odlučivala sudbina Jugoslavije (podsetiću vas da do tada niko nije priznao našu državu) i ako su mu prijatelji na čelu s Klemansoom poručili da nije dobrodošao. Otišao je i tamo izvojevao najvažniju pobedu u istoriji Srba.

Da, to je isti onaj Žorž Klemasko čije ime nosi jedna od beogradskih ulica, ali Beograd, ponavljam, nema ulicu kralja Aleksandra Karađorđevića.

Znam, reći će oni dušebriznici - šta će mu Jugoslavija? Pitaću ih, a što da ne? Znaju li ti pametnjakovići da je posle Prvog svetskog rata najmanje Srba živelo na teritoriji Srbije? Valjalo je tad Srbe u Hrvatskoj, Bosni, tadašnjim delovima Banata sve do Pančeva, na koju su oko bacili Rumuni, okupiti u jednu državu.

Mislite li da bi Zapad, pre svega Britanija, Francuska i drugi nam "prijatelji" dozvolili Srbima da Srbiju prave preko Drine? Ne daju nam to ni danas. Zar mislite da bi dozvolili da se realizuje ideja princa Đorđa (da, onog na koga se srbofili danas pozivaju da je pravio pravu zemlju) o pokrštavanju muslimana u BiH i njihovom vraćanju pravoslavlju mogla realizovati? Da li bi se vojvodama Stepi, Bojoviću i drugim srpskim herojima, kao i vojnicima i narodu, moglo objasniti zbog čega bi južni deo Makedonije, istočni deo Srbije, morao biti predat Bugarima iako su te delove oni krvlju osvajali i oslobodili?

Naravno da ne bi. Zato je kralj Aleksandar uradio ono što je u tom momentu bilo najbolje za Srbe, verovali ili ne, i stvorio Jugoslaviju.

"Gradeći Svetu Mir, ugradio si sebe u njegove temelje. Prkoseći zlu svojom hrabrošću postao si Mučenik. Tvoja smrt nije promenila tok naše već i tok istorije Sveta. A tvoje će ime ostati večno svetlo dok sveta i veka. Rušeći tebe tada i danas ruše temelje na kojima stojimo", reče veliki pesnik baš ove reči u opisu Aleksandra Karađorđevića bih danas i potpisao.

"Danas odlaziš Ti poslednji put na Tvoj Oplenac, odlaziš poslednji put u Tvoje tiho, srećno selo, u hram Tvoje i naše slave. Čekaju te izrešetane zastave Tvojih pukova koje si pobedonosno vodio sa jednog kraja balkana na drugi, zastave sa Kumanova, Prilepa i Bitolja, sa Skadra i Jedrena, sa Rajčanskog Rida, stegovi slave sa Cera i Rudnika, pobedonosna znamenja sa Kajmakčalana i Dobrog Polja. Čeka mrtva vojska svog Kralja koji joj se kao mučenik vraća, čeka nepobedna armada svoga heroja koji joj kao Besmrtnik dolazi. I kao što sada tu pod senkom zastava svi oni stari pukovi naši žive besmrtni i večni, tako i Ti njihov i naš Neumrli Vođa ostaješ'', napisao je Stanislav Krakov i baš ovim rečima završavam ovo moje pisanije, ako se bar neko nakon ovog teksta zapitao zašto nemamo spomenik kralju Aleksandru u Beogradu.

I ako je bar neko od onih koji ga pljunu za trenutak zadržao tu svoju izlučevinu u ustima i zapitao se da li da je ispljunem, smatraću to svojim velikim uspehom.

Bonus video:

Espreso intervju Goran Trivan