ČOVEK KOJI JE POSLE SOLUNSKOG PROBOJA PRVI STAO NA OSLOBOĐENU ZEMLJU: Krv do kolena, kamare mrtvih, rafali seku...

- Moj pradeda Milorad Ćirilović, kapetan prve klase, nosilac je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima i jednog Belog orla. Prvu Karađorđevu zvezdu sa mačevima dobio je još za zivota za bitku na Gučevu, a drugu Karađorđevu zvezdu sa mačevima i Belog orla posmrtno za izvojevanu pobedu i hrabrost pokazanu na Kajmakčalanu - ovim rečima započela je svoju priču Draga Ćirilović Petrović za "Espreso".

Milorad Ćirilović dvostruki je Vitez i osvajač Kajmakčalana - takvog ga pamti srpska istorija. Poreklom je iz sela Novaka, Valjevskog okruga.

Posle osnovne škole i pet razreda gimnazije završio je i ratarsku školu. Radi praktičnog usavršavanja stečenog znanja, odlazi u Češku, gde je proveo dve godine na stručnom usavršavanju. Bio je vrsan ekonom, a na svom imanju napravio je primer modernog gazdinstva. Bio je omiljen i kod sugrađana, pa mu je povereno bilo i predsedničko mesto njegove opštine.

Bio je borac I eskadrona II konjičkog puka "Cara Dušana". Učestvovao je u mnogim borbama za vreme oba Balkanska rata i Prvom svetskom ratu. Ratovao je u borbama na Drini i Kolubari, a pošao je i u osvajanje Kajmakčalana, na kome je naposletku i nastradao. Ali, pre toga stigao je da klekne i poljubi oslobođeno srpsko tlo na koje je njegova noga prva zakoračila.

Očevici su tvrdili da je hrabro i neustrašivo uletao u protivničke rovove i ubio više njihovih vojnika.

Praunuka Milorada Ćirilovića, Draga Ćirilović Petrović, podelila je sa nama i anegdotu o njegovoj kobili po imenu Zeka.

- U tim žestokim okršajima na više mesta bila je ranjena i njegova kobila Zeka. Međutim, uspela je da se izvuče s ratnog poprišta i da se vrati na položaj naše vojske. Zahvaljujući veterinarskoj pomoći na kraju je preživela Prvi svetski rat. Po oslobođenju čak se i sama vratila u Novake i ne samo da je nastavila da verno služi svojim domaćinima vec im je darovala i mladunce - ispričala je Draga Ćirilović Petrović za "Espreso" priču koju je i sama slušala dok je bila dete i koja se u njihovoj porodici prenosi s kolena na koleno.

Svoje vojnike Milorad Ćirilović, kako je zapisano, poveo je u borbu preko Albanije. Kao sto je prednjačio na Gučevu prednjačio je i u borbi na Kajmakčalanu. Njegovi posmrtni ostaci najpre su bili zakopani iznad sela Batočin, kod Ostrva, a kasnije su preneseni u kriptu mauzoleja u Zejtinliku.

Da je bio junak prve klase osvedočeno je u rečima preživelog vojnika iz borbe na Solunskom frontu - Živojina Lazića, mitraljesca 17. puka Drinske divizije.

On je ispricao kakvi su to juriši, pod komandom Ćirilovića, izvođeni na Kajmakčalanu.

- Krv do kolena, kamare mrtvih rafali seku, mi grabimo uzbrdo ne osvrćući se, samo da poljubimo parče naše zemlje a posle nije važno - opisivao je Lazić.

Prilikom posete Srpskom vojničkom groblju jednom prilikom rekao je:

- Idem u kriptu da se poklonim senima rezervnog kapetana Prve klase Milorada Ćirilovića, komandanta II čete, III bataljona V puka. Poginuo je u napadu na Ploče, izbio na vrh Kajmakčalana, sagnuo se i poljubio oslobođeno srpsko tlo od Bugara. I prvi kročio nogom u slobodnu Srbiju.

Prilikom posete Zejtinliku za ovog junaka - Ćirilovića pitali smo čuvara srpskih grobova Đorđa Mihailovića, čije se lice na pomen ovog imena ozarilo. Odmah nas je poveo u kriptu pokazujući nam njegovo ime.

- To je bio takav junak. Vuk. Ime bi trebalo da mu bude Vuk kakav je to junak bio - rekao je Mihailović.

On je za "Espreso" dodao još i kako su potomci Milorada Ćirilovića doneli njegovu fotografiju i nalepili je uz njegovo ime u kripti, te kako je ona privremeno sklonjena, ali će da bude vraćena nakon što bude završena obnova ovog prostora.

Mnoge su priče o tome kako je poginuo ovaj junak, no jedna se posebno utisnula, jedna se posebno prenosi s kolena na koleno. Tu pricu za "Espreso" ispričala je Draga Ćirilović Petrović.

- Moj pradeda je prvi kročio na oslobođeno srpsko tlo. Kada je stigao na vrh Kajmakčalana sa svojom vojskom došla je depeša i on je čučnuo da napiše da je stigao, da je prvi, da je osvojio tu teritoriju i da je Srbija slobodna. On je čučao, a kurir je stao pored njega dok je pisao. U tom trenutku kurira geler pogodi u lakatnu kost i ta jedna mala koščica mog pradeda samo ubode u grkljan i on tako pogine - pirča ona.

Milorad Ćirilović, kako su nakon njegove smrti svedočili njegovi saborci, ne samo da je bio pun ljubavi, poštovanja i razumevanja prema svojim vojnicima, nego je sa njima delio i sav novac koji bi zaradio. Ponekad njemu nije ostajalo ništa.

Ova porodica pronašla je svog junaka. Posećuje ga na mestu na kome za večnost počiva i na mestu gde se upisao u istoriju sveta. Svima im je, kako kažu, Milorad Ćirilović na ponos. A koliko još junaka tamo leži, mozda zaboravljenih, mozda nepronađenih? U ove dane godišnjice proboja Solunskog fronta ali i cele godine trebali bismo da tražimo svoje pretke na ovom svetom mestu za srpski narod, samo ako postoji i jedna naznaka da je nekad neki od njih rame uz rame ili na nekoj drugoj strani vojevao ovu bitku sa Miloradom Ćirilovićem.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)