Dragi Aleksandre, vreme je da se pozdravljamo: Ovaj status danas šeruje pola Srbije!

Mislili smo da ćemo poštenim radom sa dve plate moći da hranimo decu. Nismo mislili da ćemo čekati sniženja u seknd-hend šopovima da se obučemo. Nismo mislili da ćemo sa mojim stručnim usavršavanjem kupovati hranu na odloženo. Ni na kraj pameti nam nije bilo da će diplome moći da se kupe. Ni na kraj pameti da nećemo moći da pozivamo ljude u goste jer nećemo imati čime da ih dočekamo. Ni u ludilu nismo mislili da treba da pijemo antidepresive da bi nam život bio podnošljiviji. A kamoli da treba da se svađamo i rastajemo zbog para. Zašto, ako se zbog para nismo ni uzeli?

Ej, a zašto još jedna srpska porodica da ode u beli svet? Zašto, ako su nam i pradede rođene ovde, radili ovde, ginuli ovde, nadali se ovde? Zašto, dragi Aleksandre, da u ovim godinama idemo na kurs stranog jezika, kad volimo svoj? Zašto da rasplačem majku i da joj obećam da ćemo se viđati na skajpu? Zašto bre da ne miriše behar ovaj meni, sarma i pečena roga? Molim te samo da mi kažeš zašto, jer zaslužujem od tebe bar toliko, jer nikad ni žvaku ukrala nisam, jer čitam srpske pisce, slušam srpske pesme, jedem srpsku hranu, volim srpske slikare i naučnike. I molim te samo još, ako možeš, da mi objasniš kako onda to, od mene, srpske unuke, ćerke i majke, da moja deca jedva čekaju da odu odavde?

(Espreso.co.rs)