OVAKO JE IZGLEDAO TAJ 12. MART 2003: Đinđić sve vreme praćen do Vlade, izgovarao reči koje su brinule saradnike

Zoran Đinđić je ubijen pre 21 godinu u dvorištu Vlade Srbije, a ovo je detaljna rekonstrukcija tog 12. marta 2003. godine kada je izvršen atentat na prvog demokratskog premijera Srbije.

Pripadnik Zemunskog klana Dušan Krsmanović koji je posle 20 godina robije 2023. godine pušten na slobodu imao je značajnu ulogu u atentatu pošto je ubici Đinđića Zvezdanu Jovanoviću dojavio kada je kolona vozila sa premijerom ušla u dvorište vlade.

Đinđić trpeo bolove u levoj nozi

Te srede, 12. marta 2003. godine osvanulo je sunčano i, za to doba godine, toplo jutro. Đinđić je skoro mesec dana trpeo bolove u levoj nozi koja je bila u gipsu od stopala do kolena posle povrede na partiji fudbala sa pripadnicima Žandarmerije na Kopaoniku. Kreće se uz pomoć štaka. To ga usporava i nervira. Važan detalj je i činjenica da je tri nedelje pre ubistva, 21. februara, pokušan atentat kod hale Limes, današnje "Arene".

Đinđić je već dve i po godine premijer. Uz mnogo muka pokušava da Srbiju, kako sam kaže, izvede na brzu traku za preticanje. Uveren je da samo brze reforme mogu da nas spasu. Pri kraju su pripreme za hapšenje zemunskog klana i preuzimanje kontrole nad vojskom. Sve ide u dobrom pravcu. Sve, osim tih dosadnih bolova u povređenoj nozi.

Biljana Stankov, lična sekretarica Zorana Đinđića, bila je njegova saradnica od 1991. godine do tog dana, seća se poslednjih dana sa premijerom.

- Bolela ga je noga. Kad god bismo mogli, grupisali smo sastanke u jedan dan da bi drugog mogao da se odmara. Sve ga je to oko noge činilo nervoznim, pre svega što ne može brže da hoda. Stalno je ponavljao: "Kako je to moglo da mi se dogodi" - priča Stankov.

"Predsedniče, je l' mnogo boli"

Zoran Živković, osam godina zamenik predsednika DS Zorana Đinđića, tada je bio savezni ministar policije i dva dana pred atentat imao je sastanak sa premijerom.

- Završavamo sastanak, Zoran sa štakama, jedva ustaje. Konobarice u skupštini skupljaju šoljice od kafe i jedna ga pita: "Predsedniče, je l‘ mnogo boli?" a Zoran odgovara: "Boli, ali čitao sam pre neki dan da je i (Džon Ficdžerald) Kenedi imao od 18. godine do smrti bolove u kičmi. Kad je mogao on da trpi 30 godina, mogu i ja 30 dana." Ja mu kažem: "Da li ti možeš neku pametniju metaforu da smisliš?!" Tih dana je pričao da, kad je nešto bolesno, mora da se odseče, a kad god je to pričao, pokazivao je na svoju nogu. "Nismo praznoverni, al' malo je bezveze da tako pričaš", rekao sam mu - priseća se Živković.

Đinđić zbog bolova ne ide svakog dana u Vladu, ali tog dana ipak odlazi. Supruga Ružica ga ispraća iz dvorišta službene rezidencije na Dedinju i kaže mu da je lep. Pita ga zašto se doterao. Đinđić kratko objašnjava da se tog dana sreće sa Anom Lind, ministarkom spoljnih poslova Švedske.

Svi u Vladi osećali opasnost i pretnju

Đinđić se kreće usporeno zbog štaka, ali se priprema za dva ključna poteza - hapšenje Zemunskog klana i preuzimanje kontrole nad vojskom - odvijaju ubrzano.

- Za 13. mart je bila zakazana sednica na kojoj bi trebalo da se izabere Savet ministara u kome je trebalo da budem ministar odbrane. To je prvi put od 5. oktobra da ćemo moći da kontrolišemo vojsku, koju do tada kontrolišu Koštunica i SNP Crne Gore. Bez vojske nisi država i nisi vlast. Vojska je jedina koja može na adekvatan način da asistira pri hapšenju zemunskog klana i JSO - kaže Živković.

Đinđić se kreće usporeno zbog štaka, ali se priprema za dva ključna poteza - hapšenje Zemunskog klana i preuzimanje kontrole nad vojskom - odvijaju ubrzano.

- Za 13. mart je bila zakazana sednica na kojoj bi trebalo da se izabere Savet ministara u kome je trebalo da budem ministar odbrane. To je prvi put od 5. oktobra da ćemo moći da kontrolišemo vojsku, koju do tada kontrolišu Koštunica i SNP Crne Gore. Bez vojske nisi država i nisi vlast. Vojska je jedina koja može na adekvatan način da asistira pri hapšenju zemunskog klana i JSO - kaže Živković.

Đinđić se u danima pre atentata spremao za hapšenje pripadnika Zemunskog klana

Nataša Mićić, koja je u to vreme bila vršilac dužnosti predsednika Srbije, kaže da su danima pred atentat, a posle neuspelog pokušaja ubistva kod hale "Limes", svi osećali opasnost i pretnju, ali da su znali odakle ona dolazi:

- Sam Đinđić je nekoliko dana pred atentat pričao o akcijama koje su dovele do toga da su na korak od hapšenja kriminalnog (Zemunskog) klana. Na papiru je nacrtao koncentrične krugove i objašnjavao kako će prvo razbiti jezgro, a onda dalje.

Atentatori pratili Đinđića od kuće do zgrade vlade

U takvoj atmosferi, Đinđić se priprema za još jedan običan radni dan. Oko 12.20 sati ulazi u kola Vlade koja ga voze u zgradu Vlade u Nemanjinoj 9. Za volanom je Aleksandar Bjelić, koji je kasnije bio gradski menadžer Beograda, a s njim šef obezbeđenja Milan Veruović. Kratko se pozdravljaju s premijerom i, umesto uobičajenog komentarisanja štampe tokom puta, vožnja do Vlade protiče u ćutnji.

Naizgled, ništa neobično se ne događa. Ali, kasnije ćemo saznati da su ih duž puta pratili atentatori koji su slali prazne SMS poruke kao znak da je automobil s premijerom prošao.

Ubica Jovanović od 10 sati čeka u Gepratovoj

Od 10 sati ujutru, u zgradi u Gepratovoj ulici premijera sa snajperskom puškom čeka Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO.

Ispred Generalštaba, preko puta Vlade, čeka član zemunskog klana Dušan Krsmanović koji je pre godinu dana posle dve decenije robije pušten iz zatvora. U trenutku kad kolona kola s premijerom ulazi u dvorište Vlade, Krsmanović javlja Jovanoviću.Dušan Krsmanović je prošle godine pušten na slobodu posle dve decenije robije

Biljana Stankov kaže da je tih dana važilo pravilo da se što manje priča telefonom i da se čuju samo ako je neophodno.

- To je bila preporuka zbog bezbednosti. Tog dana je bila najavljena Ana Lind, oko 16 sati, a pre toga, oko 13 sati, bio je zakazan sastanak sa Savetom za borbu protiv korupcije, koji je danima pre toga insistirao na susretu. Bili su uporni i on je rekao: "Neću da me prozivaju, doći ću, bez obzira na nogu." Očekivala sam ga u 12.30 sati i bila koncentrisana na pripremu sastanaka.

Đinđić na štakama pogođen ispred vrata vlade

Tokom vožnje, Milan Veruović iz kola jedva uspeva da uspostavi vezu s obezbeđenjem u zgradi Vlade. Dvorište je gotovo prazno. Vrata na zgradi zatvorena. Niko ih ne otvara.

Veruović izlazi i otvara vrata automobila, dodaje štake premijeru i Đinđić se usporeno penje preko stepenika. Dolazi do vrata i tu ga pogađa metak. Pada u ulaz zgrade. Drugi metak pogađa Veruovića. Bjelić pritrčava i uvlači ranjenog premijera u zgradu.

- U to vreme sređivali su treći i četvrti sprat Vlade i bilo je puno radnika. Lupalo se, rušilo, ali je postojao dogovor da prestanu kad je premijer tu. U jednom trenutku sam čula da je nešto jako lupilo. Pomislila sam da neko treba da javi radnicima da prestanu. Bilo je 12.25 sati. Jedna koleginica je utrčala i rekla: "Jao, Biljana, pogodili su šefa! On izgleda jako loše." Došla sam do stepeništa i videla ga da leži. Nisam htela ni da mislim na najgore - kaže Biljana Stankov.

Goran Vesić, jedan od najbližih saradnika Zorana Đinđića, tada je bio poslanik DOS-a i predsednik Izvršnog odbora DS seća se da je tog dana bio u skupštini na Odboru za bezbednost.

- Sretenu Lukiću, koji je tada bio načelnik javne bezbednosti, stigne SMS poruka. Skočio je, istrčao sa sednice, i ja za njim. Rekao mi je da su pucali na premijera. Bio sam potpuno siguran da će da preživi, iako nisam imao nikakvu informaciju. Ali Zoran je uvek ostavljao utisak da mu niko ništa ne može - seća se Vesić.

Nataša Mićić, koja će kasnije tog dana proglasiti vanredno stanje koje će šokirati atentatore, kreće put Beograda.

- Nazvao me je ministar policije i obavestio da je pucano na Zorana Đinđića, da će se teško izvući i da su po mene u Užice poslali helikopter. U 13 sati sam krenula i sećam se, iz te ptičije perspektive, da mi nikad ova zemlja nije izgledala jadnije i tužnije - priča Mićić.

„Osetio sam ogromnu rupu na Zoranovim leđima“

Biljana Stankov se seća da je odmah nakon što je Đinđić upucan neko u zgradi vlade viknuo "zovite Hitnu pomoć".

- Pomislila sam da mi oni ne trebaju, jer će im biti potrebno previše vremena. Sa Zoranom je standard uvek bio da zoveš samo najbolje: ekonomiste, profesore, najboljeg preduzetnika, i ja sam normalno pomislila da treba da zovem najboljeg lekara. Nisam paničila, jer to nikad nije bio stil našeg rada. U međuvremenu su ga stavili u kola i odvezli. Ostala sam u kabinetu. Počeli su da zvone telefoni - opisuje Stankov.

Zoran Janjušević, Đinđićev savetnik za bezbednost, u trenutku atentata bio je u zgradi Vlade. Čuo je pucnje, krenuo ka ulazu. Na prvoj ravnini stepenica video je Đinđića kako leži. Pritrčava, otkopčava Đinđiću košulju i vidi rupu veličine nokta ispod desnog rebra.

- Kad sam ga podigao da bih ga umio, osetio sam ogromnu rupu na leđima i odvojen komad tela. Na rupu sam stavio majicu pokušavajući da zaustavim krvarenje. Zajedno sa telohraniteljima uneo sam ga u kola - opisao je Janjušević na suđenju marta 2005. godine.

Zoran Živković je u tom trenutku išao kolima od stana u Durmitorskoj do stranke.

- Prolazim pored Vlade i ispred vidim neku gužvu, ali tu je uvek gužva i ne obraćam pažnju. Dok sečem Miloša Velikog, zvoni mi telefon, zove me žena i kaže: „Pucali su u šefa!“ Okrenem se na Slaviji i vratim nazad. Ulazim, vidim krv na mestu gde je Zoran pao. Trčim prema njegovoj kancelariji i na pola hodnika srećem Bilju, Zoranovu sekretaricu. Još je postojala nada da će ostati živ. Kad su mi rekli da su ga prevezli u Urgentni centar, to je bio prvi znak da mnogo ne valja, jer je uobičajena procedura da se vozi na VMA - kaže Živković.

„Nisam odmah prepoznao Đinđića. Suviše je izgledao mlad“

Urgentni centar. Premijera i njegovog šefa obezbeđenja Veruovića na nosilima uvoze u salu za reanimaciju broj 13. U prvim minutima niko nije znao ni verovao da je na jednim nosilima Đinđić.

Đinđić je odmah nakon atentata primljen u Urgentni centar

Profesor doktor Mihajlo Mitrović tada je bio direktor Urgentnog centra:

- Dobio sam neuobičajen poziv da odmah dođem u prijemnu ambulantu. To je bio prvi znak da se nešto vanredno dogodilo. Kada sam ušao u našu reanimacionu ambulantu, već je bilo mnogo sveta. Nisam odmah prepoznao Đinđića. Suviše je izgledao mlad. Odmah smo ga prebacili u operacionu salu, ali pošto se vest širila munjevito, sala je uskoro bila prepuna ljudi iz Vlade, lekara. Jad, tuga, panika, ne znam koja bi reč mogla da opiše to stanje koje je vladalo. Pozvani su kardiohirurzi, i pored tolike gužve, mi smo bili koncentrisani na rad - seća se Mitrović.

I Zoran Živković je ubrzo stigao u Urgentni centar.

- U Urgentnom centru srećem doktora Bajeca koji mi kaže: „Nema šanse.“ U tom trenutku iz jedne ambulante u drugu prebacuju Zorana i tad sam ga video. Kažu mi da ima ranu na leđima kao topom da je pucano na njega. Izgubio je mnogo krvi i ne daje znake života. „Uradićemo sve, celu proceduru“, ali ne očekuju ništa - kaže Živković.

Goran Vesić kaže da je nakon atentata na Đinđića sve bilo "jako konfuzno" u Urgentnom centru

Goran Vesić je po dolasku u Urgentni centar u jednoj sobi zatekao Zorana Živkovića i Ružicu Đinđić.

- Sve je bilo jako konfuzno i nije se znalo u kojoj sali je Zoran, a u kojoj Veruović. Bajec je, na moje pitanje: „Zoran?“ samo odrečno omahnuo glavom - priča Vesić.

Đinđić proglašen mrtvim u 13.30 sati

Dr Mitrović kaže da su lekari pokušavali sve:

- Teško mi je da vam objasnim, ali to je takav tip povreda… To su strašne povrede, koje razore… Kao kula od karata ili domine, gde odjednom padne ceo sistem - kaže on.

Premijer Srbije Zoran Đinđić proglašen je mrtvim u 13.30 sati, u Urgentnom centru, gde je donet bez pulsa i svesti.

Biljana Stankov se seća da je oko 13.30 sati u kabinet ušao Nenad Milić i počeo da plače:

- Shvatila sam šta se dogodilo. Kabinet se brzo napunio, došli su svi ministri. Tuge i žalosti, ne mogu da opišem - kaže Stankov.

Živković se priseća prvog sastanka sa ministrima u Vladi nakon ubistva Đinđića.

- Prvo razmišljam da se obaveste Ružica i majka Mila. Idemo u jednu kancelariju iznad Urgentnog centra. Poslali smo Bebu Popovića po Ružicu. Vraćam se u Vladu, počinju da dolaze ministri. Imali smo sat vremena za plakanje, šutiranje piksli, lupanje prozorima... - navodi Živković.

„Država se probudila tek kad je on umro“

I Goran Vesić bio je na sastanku u Vladi.

- Uplašio sam se da nema nikog u Vladi i požurio tamo. Zaista je Vlada bila skoro prazna. Ubrzo smo počeli da se organizujemo, stigli su general Lukić, Milo Đukanović, Zoran Živković...

Biljana Stankov je sve vreme bila u zgradi Vlade:

- Postavljeno je mnogo pripadnika specijalnih jedinica, ali je već bilo kasno. Najčešće su svi govorili: „Da li je moguće da se to dogodilo!?“ Sećam se da je iz Haga pozvao Milan Milutinović i to isto pitao: „Biljana, da li je moguće? Ozbiljno je bio potresen - priča Stankov.

Zoran Živković kaže da su oko 17 sati počeli sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost.

- Donosimo odluku da se uvede vanredno stanje, jer bez toga ne postoje zakonski mehanizmi za ozbiljno sprovođenje istrage. Na toj sednici je bio i Guri, koji je u trenutku pobune „crvenih beretki“, godinu i po ranije, rekao da ne može ništa protiv njih. Pitam ga: „Da li sad možeš da ih hapsiš?“ On kaže: „Sad mogu.“ - kaže Živković.

Goran Vesić kaže da ubice nisu očekivale vanredno stanje i da je to bilo odlučujuće:

- Zoran je morao da umre da bi vojska, policija i DB bili ujedinjeni. Tek tada je država pokazala snagu i usledila je „Sablja“ - zaključuje Vesić.

Bonus video:

(Espreso / Blic / Prenela: A.P)