SA STUDENTSKOG PROTESTA OTIŠLI DIREKTNO U OVK: Leto 1998. godine bilo je uvod u NATO bombardovanje (VIDEO)

U proleće 1998. godine išao sam na par dana u Banjaluku da radim reportažu za "Dugu" o posdejtonovskoj Republici Srpskoj. Razgovarao sam sa ljudima koji su odahnuli od ratnog haosa i pokušavali da živote nekako vrate u normalu, ako je to ikako moguće u razrušenoj zemlji punoj zakopanih antagonizama. Pomagale su pare koje su stizale iz inostranstva za obnovu, a u tom trenutku u Republici Srpskoj svoja predstavništva otvorilo je oko stotinjak međunarodnih organizacija različitog profila.

Uveče bi, nakon par popijenih piva i pojedenih banjalučkih ćevapa s lukom, šaltao kanale na televizoru, mahom prateći vesti regionalnih televizija. Iako mi je delovalo da je rat zaista završen, na HRT su vesti počinjali sa dramatičnim izveštajima vezanim za Kosovo.

Jedna akcija srpske policije, baš tog proleća u (nekoj) Drenici kao da je otvorila novu Pandorinu kutiju. Naime, ubijen izvesni Adem Jašari, nakon trodnevne opsade njegove kuće u Prekazama.

Na HRT-u su ovu akciju nazvali "masakrom" s obzirom da je tom prilikom poginulo i pedesetak njegovih rođaka koji su pružali otpor policiji. Albancima, i onima iz bivše Jugoslavije koji su gajili simpatije prema njima, Jašari postaje heroj otpora i ustanka, a Srbima terorista koji je nekoliko dana pre toga učestvovao ubistvu četvorice policajaca u Drenici. Ubistvo porodice Jašari u Prekazama označava početak oružanog sukoba između policijskih snaga Srbije i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

Međutim, u tim trenucima ovaj događaj nije delovao kao nešto što može pokrenuti sukobe većeg obima, a kamoli novi rat na prostorima bivše Jugoslavije.

Ipak, baš negde u to vreme, na Kosovu je stasavala nova generacija "boraca za nezavisnost" koja je smatrala da je gandijevska politika Ibrahima Rugove neučinkovita i da je potrebno odnose sa Srbijom radikalizovati i "otići u šumu" i tamo se gerilski boriti sa neprijateljom do konačne pobede.

Perjanice ove ideje bila su dvojica studentskih lidera Bujar Dugoli i Aljbin Kurti (sadašnji lider Samoopredeljenja) koji su 1. oktobra organizovali masovni protest u prištinskom naselju Velanija gde je bio veliki broj njihovih “fakulteta”, protestvujući protiv sporazuma o školstvu koji su potpisali Milošević i Rugova, a koji nikada nije bio primenjen.

Nezadovoljstvo zbog nesprovođenja sporazuma izvelo je početkom 1. oktobra 1997. više od dvadeset hiljada albanskih studenata na ulice Prištine, gde su nameravali da šetnjom gradom mirno izraze svoj protest. Policija je upotrebila suzavac i pendreke da bi rasturila okupljene studente. Sila je upotrebljena i protiv građana koji su u drugim delovima grada očekivali dolazak studentske povorke.

Protesti studenata će se nastaviti, a njihov slogan je bio da se Kosovo pretvorillo u "najveći zatvor na svetu".

Vruće proleće pretvoriće se u užareno leto, a kasnije će jesen doneti već viđenu političku igranku koju pamtim po tome što su neke beogradske dnevne novine svakih nekoliko dana izlazile sa velikim naslovima u stilu: "Milošević neće da potpiše sporazum, NATO sprema za intervenciju".

Milošević je u oktobru pregovarao sa Holbrukom, da bi se kasnije dogodio i famozni Rambuje, ali od dogovora nije bilo ništa i intervencija NATO-a je postajala sve izvesnija, mada u isto vreme i teško zamisliva.

Elem, početkom leta 1998. OVK je imala oko 25.000 pripadnika i uspela da ovlada sa oko 40 odsto teritorije, uglavnom sela i manje varošice na Kosovu i Metohiji, dok su veća naseljena mesta u kojima je bilo većih policijskih odreda bila u blokadi. Iz sela u kojima je delovala, OVK je napadala komunikacije kako bi zaustavila saobraćaj i tako paralisala pokrajinu. MUP Srbije je odgovorio postavljanjem punktova i patrola na putevima, pa su zasede i gerilski napadi na policajce bili svakodnevni. Posebno dramatično bilo je u mestu Dečani, odsečeno od teritorije pod nadzorom srpskih snaga, pretrpano srpskim izbeglicama, bez električne struje i telefonskih veza. Deblokada Dečana je počela u junu 1998, a prvi put u borbama sa OVK u unutrašnjosti Kosova i Metohije učestvovala je Vojska Jugoslavije. U toku borbi oko Dečana, po procenama UN, u zbegovima se privremeno pronašlo najmanje 65.000 Albanaca.

Veliki preokret u dotadašnjim borbama se desio nakon pokušaja zauzimanja Orahovca od strane OVK, nakon čega je u same sukobe ušla i VJ a OVK je na tom području bila razbijena. Snage MUP-a Srbije i VJ kreću u ofanzivu i za mesec dana razbijaju snage OVK sa svih važnijih područja. Svako nastupanje oružanih snaga prate i konvoji izbeglica i dramatični izveštaji zapadnih medija.

Sećam se da je Miroslav Lazanski u to vreme pravio reportaže sa Kosova za RTS prateći jedinice VJ po raznim položajima, najčešće po šumama, izveštavajući o brzopoteznim pobedama nad teroristima OVK i teranju neprijatelj u beg. I dalje ova situacija, ne znam ni sam zašto, nije delovala toliko dramatično da bi se moglo zaključiti kako smo u novom ratu, mada su, nesumnjivo, ljudi sve više ginuli, a kolone izbeglica sa obe strane bežale pred vojskom i paravojskom baš kao i u Hrvatskoj i Bosni.

SAD i EU su optužile Srbiju za ratne zločine, etničko čišćenje i humanitarnu katastrofu, pa je pod ovim izgovorom NATO rasporedio svoje trupe u Makedoniji i Albaniji. U isto vreme, Kontakt grupa je zahtevala od Srbije da povuče svoje specijalne snage van pokrajine i omogući nesmetano kretanje zapadnih diplomata po Kosovu. Srbija je podršku tražila od Rusije, ali posle susreta Miloševića i Jeljcina 16. juna 1998. u Moskvi, Milošević je morao udovoljiti zahtevima Kontakt grupe. Još dok je Milošević bio na putu, 13 članica NATO pakta je nad Albanijom i Makedonijom izvelo vojnu vežbu pod nazivom „Odlučni orao“. Kao odgovor na ovo, narednog dana je Vojska Jugoslavije na aerodromu u Batajnici organizovala aeromiting.

Ohrabrena političkom intervencijom Zapada, OVK je u leto 1998. pokrenula ofanzivu.

Epilog vam je poznat...

BONUS VIDEO:

VOZAČ AUTOBUSA KUCA PORUKE DOK VOZI PUTNIKE

(Espreso.co.rs)