ALBANCI SU IH UBIJALI JER SE BORE ZA SRPSKO KOSOVO! Krili su se i radili za Srbiju, a slede KONZULE Nušića i Rakića

Dan srpske diplomatije obeležen je u Skupštini Srbije, a tom prilikom šef srpske diplomatije Ivica Dačić istakao je značaj ove delatnosti u borbi za Kosovo i Metohiju. Zbog toga vas podsećamo ko su sve bili srpski konzuli u Prištini.

Pod velom diplomatske borbe za Kosovo i Metohiju Srbija obeležava Dan diplomatije, lobiranja, pregovori i iskusne diplomate Srbiji su više nego ikada potrebni. Nekada su u Prištini, koja je tada bila pod Otomanskim carstvom, konzuli svojevremeno bili Branislav Nušić, Sima Avramović, Milan Rakić...

Srpski konzulat u Prištini, zgrada koja je odavno porušena, bilo je diplomatsko predstavništvo Kraljevine Srbije u Osmanskom carstvu, koji je pokrivao teritoriju Kosovskog vilajeta. Osnovan je 1889. i postojao je sve do oslobođenja Kosova i Metohije 1912. godine.

Otvaranje prvog srpskog konzulata 1889. godine dočekano je s radošću među Srbima starosediocima.

"O koliko to beše radostan dan za Srbe na Kosovu", napisao je hroničar života na Kosovu Janićije Popović. "Ali utoliko se i mržnja Turaka povećavala prema svemu srpskom. Oni čak smatrahu da je sramno da jedan đaurin i sa šapkom na glavi bude među njima."

Konzulat je za Srbe s Kosova predstavljao "veru, nadu i spasenje" (J. Popović) iako su bili svesni da im konzuli često ne mogu ozbiljnije pomoći pred sporim i apatičnim vlastima i nasuprot agresivnim Albancima.

Život u Prištini za diplomate bio je težak i opasan. O uslovima rada Branislav Nušić je jednom ovako izvestio svoje ministarstvo: "Ne izostajem ja još i danas ni iz jednog spiska o ljudima koje treba u Prištini ubiti. Za tri i po godine kako upravljam ovim konzulatom, ja sam već sedam puta osuđen na smrt na njihovim skupovima..."

Da pretnje po konzula u Prištini nisu bile prazna priča, pokazalo se kada je konzul Luka Marinković, s kojim je Nušić radio, bio ubijen juna 1890. godine pred ulazom u svoj konzulat.

Turske vlasti, koje su dale netačna objašnjenja da je ubistvo izvršeno iz osvete, pronašle su ubicu, koji je prvo osuđen na smrt, ali mu je kasnije kazna preinačena na 15 godina zatvora.

Na zahtev srpskih vlasti, sultan je odredio materijalnu nadoknadu porodici Marinkovića. Ipak, i pored stalne opasnosti, konzulat u Prištini nije zatvaran sve do početka Balkanskih ratova (1912).

U Srpski konzulat u Prištini građani nisu smeli slobodno da ulaze kod konzula, jer su ulaz čuvali turski stražari.

Trebalo je imati jak razlog i stati pred njih sa zahtevom za ulazak u kuću. Jedno vreme, postojala je druga mogućnost za ulazak i to kroz kuću Koče Karaku­ševića, koja je bila pored samog konzulata u Divan Jolu, starom delu grada, u kome je oduvek bilo više srpskog življa.

Konzulat u Prištini pokrivao je teritoriju Kosovskog vilajeta, znatno širu oblast od Kosova i Metohije. Centar otomanske vlasti iz koje se upravljalo vilajetom nalazio se u Skoplju. U njemu se nalazio valija (glavni upravitelj), najčešće u zvanju paše, kome su bili potčinjeni svi funkcioneri u vilajetu. Srpski kraljevski konzulat, međutim, pokrivao je uglavnom Kosovo, Metohiju i delove turskog Sandžaka, odnosno Raške oblasti. U samoj Prištini nalazilo se sedište načelnika okruga (mutesarifa, u to vreme Hafus paša]) i muftije – verskog poglavara za Kosovski vilajet.

Konzulatom su upravljali odabrani ljudi, a njihova osnovna dužnost je bila da dostojanstveno predstavljaju svoju zemlju u sredini u kojoj su se nalazili, zatim da štite svoje sunarodnike od zuluma Arbanasa i Turaka; da otvaraju škole i razvijaju prosvetu i propagandu po instrukcijama Ministarstva inostranih dela Srbije, kao i da redovno podnose detaljne izveštaje o stanju u oblasti u kojoj rade i žive.

U konzulatu u Prištini na raznim funkcijama radili su najveći srpski intelektualci, kao što su pesnik Vojislav Ilić, koji je u kozulatu radio šest meseci (1893)[12] kao pisar, na ličan zahtev ministarstvu spoljnih dela Srbije, „kako bi na Kosmetu pomogao srpskom narodu“, Milan Rakić, kao i pisac i dramaturg Branislav Nušić.

Otvaranje srpskog konzulata u Prištini 1889. godine označilo je početak zvaničnog prisustva Srbije na Kosovu, mada se težak položaj tamošnjeg srpskog življa nije popravio.

Ipak, zahvaljujući ovim konzulatima, ostali su konkretni izveštaji, beleške i putopisi o događajima na Kosovu u vremenskom intervalu od 23 godine.

Otvaranje Konzulata naišlo je na veliki otpor Arbanasa. Za prvog srpskog konzula izabran je Luka Marinković.

Uz njega je, u tek otvorenom konzulatu, još od samog početka, radio i Branislav Nušić, koji je u teškim okolnostima zamnjivao Luku Marinkovića, kada se nalazio na odsustvu. On je kao i u književnom radu, pokazivao dovitljivost, bio je komunikativan, snalažljiv, duhovit, a uz to je govorio i turski jezik. Zahvaljujući Nušiću, još iste godine u Pritšini je otvorena prva srpska knjižara.

Međutim, u leto 1890. godine Luka Marinković, posle samo pola godine službovanja je ubijen.

Turski i albanski pritisak na Srbe bivao je sve veći. Turske vlasti branile su Srbima s da dolaze u konzulat u Prištini ili da vide konzula.

Posle Grčko-turskog rata Arbanasi, koji su bili mobilisani u turskim vojnim jedinicama, po povratku kući zadržali su oružje i izazivali mnoge incidente. Godine 1898. vladala je prava anarhija. Srpski konzulat u Prištini je o tome prikupio obimnu dokumentaciju i dostavio je srpskom poslaniku u Carigradu da sa njom upozna turske vlasti. Srpska vlada je na osnovu toga sačinila tzv. Plavu knjigu koju je trebalo da predstavi na prvoj međunarodnoj konferenciji o miru održanoj u Hagu 1899. godine. Međutim, iz određenih razloga knjiga nikada nije izašla iz prostorija srpskog Ministarstva inostranih dela.

Nasilja i zločini nad Srbima su se nastavili i narednih godina. U toku 1900. i 1901. godine, došlo je do pravih pogroma, u kojima su mnogi viđeniji Srbi nestali.

Posle izuzimanja Stare Srbije iz reformi 1904. godine, u progonu srpskog naroda posebno su se istakli katolici „Fande“, od Arbanasa muhamedanaca. Na čelu organizacije nalazili su se austrougarski konzuli u Staroj Srbiji, a duša joj je bila sveštenstvo – biskup safratrima. Nasilje nad Srbima nije zaustavio ni dolazak mladoturaka na vlast u Turskoj 1908. I pored neprekidnih sukoba Arbanasa sa mladoturcima, ni jedni, ni drugi nisu bili za razdvajanje. Kao i u starom režimu Arbanasi su Srbe pljačkali, palili, ubijali, proterivali sa imanja i iseljavali. Projektovanim zakonom o povratku napuštenih i uzurpiranih imanja iz 1908–1909. mladoturci su imanja srpskih izbeglica u Staroj Srbiji preneli na muhamedance bez ikakvih pravnih dokaza, bez tapija, još pre nego što je on u Parlamentu u Carigradu i usvojen. Tolerisali su i pritiske arbanaških zemljoposednika na Srbe čifčije i dovođenje Arbanasa umesto njih.

Posle Mladoturske revolucije u Srbiji je sve više sazrevala namera da se balkanskim savezom razreši situacija u Evropskoj Turskoj, a rat 1912. godine ostao je kao jedino do tada neupotrebljeno sredstvo za rešavanje teškog položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

Prvi konzul u Prištini bio je Luka Marinković. On je u svojstvu konzula svoj prvi izveštaj poslao 29. januara a poslednji 4. marta 1890. godine.

Luka Marinković je ubijen 19. juna 1890. ispred zgrade konzulata. Odmah po ubistvu, srpska vlada je uputila u Prištinu Todora Stankovića, na njegovo mesto. Stanković je došao u Prištinu 25. juna. i odmah po dolasku, pruzevši dužnost, počeo je da obaveštava Ministarstvo inostranih dela o stanju u Prištini i Kosmetu, kao i o rezultatima istrage i suđenja oko ubistva Luka Marinkovića. Odmah nakon ubistva postojao je strah da će Srbija u cilju odmazde započeti rat, tako da je jedno vreme bilo mirno. Bio je konzul sve do 12. decembra 1892, kada je prebačen za konzula u Skoplju. Vratio se u Prištinu 24. marta 1897 i bio ponovo konzul, sve do novembra 1898. godine. Tokom svog boravka, osim izveštaja ostavio je i zabeleške, o svemu što je video i posetio u Staroj Srbiji.

Funkciju konzula obavljao je i Milan Novičić, dugogodišnji učitelj i nacionalni radnik na Kosovu i u Istočnoj Srbiji.

Mada je Branislav Nušić u konzulatu obavljao dužnost delovođe još tokom 1890. godine, za vicekonzula u Prištini postavljen je 26. appila 1893. godine, a dužnost je primio 3. juna iste godine. Kao konzul prvi put se potpisao tek 20. oktobra 1893. Dužnost je obavljao sve do 18. oktobra 1896. godine.

Konzuli su bili i Miroslav Spalajković[19], diplomata; zatim Milovan Milovanović Pećanac (od jula 1906. godine do 1909. godine), Svetislav Simić od januara 1899. godine do aprila 1900. godine, Sima Avramović (od aprila 1900. godine do maja 1903. godine), Mihailo Marković (od maja 1903. godine do jula 1904. godine), Miroslav Spalajković (od jula 1904. godine do jula 1906. godine), Milan Rakić najpre pet meseci kao pisar 1905, zatim kao konzul od oktobra 1906. do jula 1907. i od septembra 1908, godinu i tri meseca, a posle toga kao šef konzulata do 1911. i Milan Đ. Milojević od januara 1912. godine do oktobra 1912. godine.

Bonus video: