BALKANSKA MEĐA: Holivudski drugoligaš, ruski blokbaster

Koliko je "Teret" Ognjena Glavonića bio "sporan" i politički osporavan iz pozicije desnice zbog sinopsisa koji se dotiče srpskih zločina na Kosovu, toliko je "Balkanska međa" imala potpuno drugačiju startnu poziciju. "Patriotski" film koji slavi rusku ulogu na Kosovu, sa superstarom Milošem Bikovićem u jednoj od glavnih uloga, osvajanje aerodroma Slatina....tu su svi preduslovi za komercijalni uspeh filma na domaćem tržištu, koji bi u dobroj meri bio vezan upravo za sam narativ.

Sama ruska kinematografija već nekoliko godina izbacuje na tržište visokobudžetne spektakle sa jasnim Holivudskim uzorima, no ovaj je naročito upečatljiv jer potpuno izvrće tradicionalnu amerocentričnu matricu ratnog spektakla. Zapadnjaci i Albanci su izraziti negativci bez trunke sive boje, Rusi i Srbi su bespogovorno dobri i moralno bezgrešni, uz tek jedan lik "lojalnog Albanca" koji radi za srpsku policiju, koji doduše i nema moralnu dilemu oko svog angažmana, već reda radi stoji radi "slojevitosti" barem jednog karaktera.

No, manemo li se geopolitičkog konteksta - gde film stoji s stanovišta samih filmskih dometa?

Reditelj Andrej Volgin već se profilisao kao izrazito "žanrovski" reditelj, čiji je prethodni film "Ples do smrti" SF spektakl smešten u post-apokaliptičnu 2070. godinu. U "Balkanskoj međi" on je tipičan izdanak brzopotezne "spotovske" režije u kojoj se akcione sekvence sastoje od karakterističnih kombinacija ubrzanih i slow motion kadrova, izdašne upotrebe CGI efekata i povremenog posezanja za estetikom savremenih video igrica. Na prvih pogled, ovo je mogao biti izrazito moderan akcioni spektakl prilagođen milenijalsima i tzv. Generaciji Z.

No "Balkanska međa" se na idejnoj i pre svega scenarističkoj osnovi duboko oslanja na holivudsku akcionu B produkciju iz osamdesetih godina prošlog veka. U fokusu je elitna jedinica zaboravljenih ruskih specijalaca kakvih smo se nagledali još od ere VHS-a do danas - ekipa šarolikih likova, mangupa i osobenjaka sklonih porocima i glupim vicevima, koji su naravno nenadmašni u svom poslu i bolji od svake "zvanične" borbene jedinice. Nešto bliža referenca bi bili "Plaćenici" sa elitnom ekipom ocvalih holivudskih akcionih zvezda, no i ovaj film je namenski začet na VHS nostalgiji.

Zarad duha koliko-toliko savremenog doba, u jedinici je i jedna žena, no sve ostalo je po proverenoj retro-holivudskoj matrici. Smenjuju se ozbiljnost i humor na liniji švarcenegerovskih replika, tvrda akcija i povišeni dramski patos. Usled već pomenute crno-bele podele na dobre momke (i devojke) i negativce, te naglašene nerealnosti u toku radnje, naposletku film i ne puca toliko na visoke moralne dileme i preispitivanje teških ratnih i političkih tema, koliko je usmeren na čistu bioskopsku zabavu.

No na tom polju stvari ne funkcionišu baš najbolje - najpre zbog (pre)dugačkog trajanja od čak 130 minuta i radnje raslojene između jedinice ruskih specijalaca, praćenja lika srpskog policajca u tumačenju Miloša Bikovića, te odmetnutog ruskog vojnika Andreja, koji će se naposletku svi naći na istom zadatku. Dok čekamo da se ekipa skupi zarad finalnog obračuna, ređaju se rasparčani rukavci radnje i melodramatski momenti, da bi zauzimanje i odbrana aerodroma Slatina konačno došlo kao potpuno olakšanje i pristojan akcioni spektakl. Sama scena završnog obračuna - u duhu dobronamernosti - mogla bi da asocira i na Sedmoricu veličanstvenih, a iz pozicije ljubitelja dobre akcije uvek je zanimljiv obračun grupice heroja sa višestruko nadmoćnim neprijateljem.

Ni sami likovi nisu preterano harizmatični, što bi se naročito moglo reći za noseći muški lik u tumačenju ruskog glumca Antona Pampušnija - kamenog lica kakvog se ne bi postideo ni Stiven Sigal, hladan, ćutljiv i distanciran, nije preterano uverljiv kada iskoči u dramski patos koji mu povremeno nameće uloga. Sa druge strane, ubedljivo najupečatljiviju rolu je ostvario Aleksandar Srećković Kubura u ulozi zloglasnog albanskog komandanta/krimosa. Ne toliko zahvaljujući nesrećnim generičkim replikama koje izgovara, koliko zbog vlastite harizme, telesnog držanja i neverbalne mimike na nivou uspešnih negativaca zlatnog doba holivudskog akcionog spektakla.

Naposletku, osvrnimo se još jednom na propagandnu perspektivu. Možda i prva asocijacija bi bila treći deo Rambo serijala, gde ovaj u avganistanskim gudurama obučava nevini pravdoljubivi narod da se bori protiv zlih Rusa (naravno ne sluteći da će, ironično, ta ista gerila koju su obučavali Amerikanci 2001. izvesti teroristički napad na Kule bliznakinje). No od tada je prošlo 30 godina, a ni Holivud više ne pravi (uspešne) propagandne patriotske filmove sa tako jasnom raspodelom crno-belih uloga. Tokom godina i decenija prakse, ali i senzibilisanja publike kojoj je dosadila otvorena agitacija, kvalitetniji američki autori (i autorke) su fokus pomerili na lične dileme i lomove učesnika američke vojske i bezbednosnih službi, gde bi patriotska poruka bila suptilnije provučena kao krajnje ishodište - uzmimo za primer poznije filmove Ketrin Bigelou ("The Hurt Locker" i "Zero Dark Thirty"), seriju "Homeland", režije Pitera Berga, itd.

"Nesrećna" okolnost je i da ruska kinematografija - na polju akcionog ratnog filma - teško može da izmisli nešto što već nije postavljeno kao standard u Holivudu, pa je osuđena da kaska za ovim uzorima. No mukotrpan put je započet, a prvi ozbiljniji plodovi bi mogli doći za koju godinu, uz svest da se ne mora (baš sve) kopirati doslovno.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #3: Vukašin Đelić

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)