Brata su mi tukli do smrti, spalili kuću, pa pitali: Hoćeš da vidiš kako izgleda? JEZIVA PRIČA ŽIVOJINA SA KOSOVA! (FOTO)

Kako je Srbima koji su proterani s Kosova ne zna niko - do njih samih. Jer, agonija je te 1998. tek počela. Nastavilo se 2004. godine kad su ih pripadnici KFOR-a izbacili iz domova. Kratko su rekli: "Život je u pitanju!"

- Tada sam bio u bašti, počeo da je obrađujem s prvim prolećnim danima. Bio je 17. mart. Samo su nas oterali, tek tako, iz naših domova. Nisu nam da dali da ponesemo stvari. Ništa. Ni automobil, ni lične stvari.

Ćerka je tada bila student, a njene knjige ostale su na stolu u dnevnoj sobi, gde je neposredno pre toga učila za ispit... - govori Petar, pa zastajkuje tek da proguta knedlu i obriše suzu koja klizi niz lice, teče iz umornih očiju...

- Tek tako, preko noći, ostali smo bez svega.

Posle dva dana pripadnici KFOR-a došli su i rekli nam: "Ajde da vidite kuće"...a one su bile spaljene - do temelja...

Petar Milić jedan je od onih koji je tokom progona izgubio mnogo. Člana porodice, dom. Ipak, spasio je, sa ostatkom porodice živu glavu. Kako kaže, u domovini nije bio duže od 10 godina jer - tamo nije bezbedno.

- Odveli su me jednom, pre više od 10 godina, u pratnji dva tenka. Rekli su mi "sve što vidiš ima da ćutiš!". I od tada nisam ni otišao u svoj rodni kraj da ne bih i ja ostao bez glave - zaključio je naš sagovornik, a potom pognute glave napustio Spomen sobu Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji.

(Suzana Trajković)