Bila sam u srpskom vozu za KOSOVO! Bili smo ubeđeni da će nas Albanci razneti, ALI SAM SREĆNA ŠTO SAM IŠLA NA OVAJ PUT! (FOTO)

Baterija mi polako odumire zbog poruka i poziva koji stižu. Svi pitaju samo jedno – kako si. Znaju da sam tu, i da mi odatle nema mrdanja.

Stajemo na Železnickoj stanici Raška. Čitamo vesti, šta pričaju političari, šta dopisnici sa Kim. Kažu vojske, naša i njihove su sa obe strane. Neko dobacuje : "Brate, ako se sad ne zarati…"

Od Marije se ne odvajam. Ako je nema 10 minuta pored mene već mi je frka. Prepuštene smo, faktički, same sebi i jedna drugoj. U Raškoj smo bili više od dva sata, možda čak i tri. Novosti s one strane stižu, spekuliše se ovo, spekuliše se ono. Šta sve mogu dole mogu da nam prirede…

DONETA KONAČNA ODLUKA O VOZU ZA KOSOVSKU MITROVICU: Ovo je bilo jedino rešenje!

Dolaze nam mladi iz Kulturno-umetničkog društva i u vozu pevaju pesme o Kosovu.

- Oj Kosovo, Kosovo – ori se, čini mi se, kroz celu Rašku. Knedla je zaglavljena u grlu.

Čeka se obraćanje premijera. Znam – vratiće nas, nema šta. Neki bi put da nastave. Mara i ja, uzbuđene ali i nervozne, čekamo – ako neko ide dalje, palimo i mi. Samo da stignemo do zeljene destinacije…

Vreme, kao da stoji. Neizvesnost je sve veća, ljudi sve nervozniji. Pale jednu za drugom, cupka se napolju. Šetamo svi, kao muve bez glave. Svima je u glavi verovatno – ili nas pustite, ili nas vratite nazad, koga za*ebavate više.

I tada je odlučeno – vraćaju nas.

Bila sam među onima koji su se zbog toga smorili više nego zbog nekakvih mina koje su šatro postavljene na putu. Nema dalje. A čemu si se, Suzana, pa nadala? Da ćeš ući u tom šarenom vozu koji je, prema mišljenjima mnogih, najbezobraznija provokacija?

Da li se, gusko nadala, da ce sve proći kao podmazano?

Voz polazi u 20:37 – nazad za BG. Jede se, pije, a svi su pomireni s sudbinom da se vraćamo. Opuštenije je, nema više tenzije, nezivesnosti. Šta je, tu je.

Ko je sakupio pluseve, a ko minuse, u ovoj priči nekako je, da ne detaljišem.

Neki su se samoizreklamirali. Neki su ispali heroji. Neki su ispali žrtve. Najteže je, kako kapiram danas, dan kasnije, porodicama svih nas koji su mislili da će nas neko stvarno razneti, da će nas dole zadržati, da će se zaratiti, jer ”tako kažu na vestima”. Realnost je bila, ipak, mnogo drugačija.

Ipak, dan kasnije rezimiram situaciju, shvatam ko je zašto koji korak napravio – čisto onako za sebe. Ali sam, iako mi je osujećena želja da kročim na zemlju za koju kažu da je njihova, a ja I dalje želim da verujem da je naša, u neku ruku – srećna.

Iskreno sam srećna što sam bila u tom vozu. Jer, kako rekoh na početku, to je bila prava avantura. A i…pravo da vam kažem, rodio se u meni neki inat.

Otići ću, kad tad.

Mozda i brže nego što bilo ko očekuje.

(Suzana Trajković)