PRIČA DEVEDESETIH KOJU MALO KO ZNA: Mlad je izrešetan u kolima a tajna koju krije njegov život je neverovatna

Kriminalci devedesetih godina imali su specifičan način života - živeli su u periodu kada su, nažalost, bili popularni te su se neretko osećali nedodirljivim.

Uživali su u velikom i brzom novcu, raskošu, devojkama, ali i u konstantnoj strepnji.

Upravo taj način života objasnio je Bane Grebenarević kada je u Budimpešti dočekao Vojislava Tufegdžića i Aleksandra Kneževića, autore kultnog filma "Vidimo se u čitulji".

"Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko, osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po mesec dana, bežati od murije. Ali nećemo da budemo obični smrtnici. Za ceo život oni ne prožive što mi proživimo za jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola, devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je stvar izbora. Ako se čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo koju cenu" rekao je Grenenarević.

Rođen je 1974. godine u Beogradu i bio je deo Voždovačke bande. Iako jako mlad, voleo je da se predstavlja starije nego što jeste i da ističe kako se "kriminalom bavi celog života".

"Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: `Ideš do kraja!`" reči su koje je Grebenarević izgovorio novinarima.

Trudio se da deluje elokventno i koristio je izraze koje možda ni sam nije poznavao, a mnogo toga je pripisivao utisku koji čovek ostavlja.

"Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da posreduješ, da živiš na foru. Nezakoniti poslovi mogu postati suvišni jer ti autoritet pomaže u pravljenju kombinacija”, bio je samouveren Grebenarević.

Imao je čoveka za odnose s javnošću

Kako je duboko verovao, kao i veliki broj kriminalaca tog doba, da je jako bitan "odnos sa javnošću", Grebenarević je imao svog "portparola" - drugara Zorana Šubaru.

Upravo je Šubara sačekao novinare u Budimpešti, predstavio se ko je i sporveo ih do Grebenarevića. Obojica su bili vršnjaci i drugari od malena.

Pucao je na druge ali je pucano i na njega

Za Grebenarevića se vezuje ubistvo jednog dilera devizama, ali i još nekoliko pucnjava u kojima je učestvovao. Zapravo je u Budimpeštu, u kojoj je dočekao ekipu kultnog filma, pobegao nakon pucnjave koja se desila 1994. kod SC "Olimp" kada je otvorio vatru na vođu Zvezdarskog klana - Sredoja Šljukića Šljuku. Tom prilikom, život je izgubila nedužna devojka, devetnaestogodišnja Tatjana Nikolić.

Po povratku iz Mađarske, Grebenarević se dva puta izvukao iz pokušaja atetnata. Prvi put je eksplozija raznela zid kuće u kojoj je tada stanovao, dok mu je drugi put pucano s leđa. Preživeo je zahvaljujući panciru koji, žargonski rečeno, "nikada nije skidao".

"On u teretani, ja u streljani"

Upravo je u filmu "Vidimo se u čitulji" Grebenarević izgovorio rečenicu po kojoj je ostao upamćen do danas, a koja poprilično dobro opisuje njega samog.

"Čitam da je jedan beogradski kriminalac izjavio da nema nikog u gradu ko ga može pobediti u tuči ‘na ruke’. Mora biti da on živi u Konanovo doba. Ja se nikad nisam potukao. Dok on bilduje, ja vežbam u streljani" izgovorio je tada.

Izrešetan je u kolima

I, kao što je uobičajeni epilog priča o kriminalcima iz devedesetih (mada se ni danas previše ne razlikuje), i Bane Grebenarević je napustio ovaj svet kao jako mlad.

"Što neko ne proživi za ceo život, mi doživimo za jedan dan" takođe je replika iz kultnog filma koju je upravo Grebenarević izgovorio.

27. marta 1996. Grebenarević je izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni “korado”. Čim je auto krenuo niz ulicu, napadači su pripucali iz dva pravca, najverovatnije iz “kalašnjikova”. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogli panciri koje su imali na sebi.

Obojica su, u trenutku smrti, imali 22 godine.

(Espreso.co.rs/Mondo)