OSTAO JE POZNAT KAO NAJMLAĐI LIK U "VIDIMO SE U ČITULJI" I PO LEGENDARNOJ IZJAVI! Ubijen je u surovoj sačekuši

Priča o Banetu Grebenarević, žestokom momku sa beogradskog asfalta samo je jedna u nizu onih koja se završila misterioznim ubistvom koje ni dan danas nije razjašnjeno.

Jugoslovenska fudbalska reprezentacija igrala je 27. marta 1996. s Rumunijom kad je Grebenarević izašao iz zgrade u kojoj su mu živeli roditelji, u Ulici Stojana Aralice na beogradskoj Bežanijskoj kosi, i zajedno sa Šubarom seo u svoj crni "Korado".

Čim je auto krenuo niz ulicu, odjeknuli su rafali. Napadači su pripucali iz dva smera, najverovatnije iz kalašnjikova. Ispaljeno je više od 40 metaka, tako da žrtvama nisu pomogle pancirke koje su imali na sebi. Ostao je poznat kao najmlađi lik iz filma "Vidimo se u čitulji" i po svojoj izjavi:

Grebenarević je spadao među one koji su procenili da uz ličnu promociju neće morati da potežu oružje, niti da se pretržu od posla.

„Kad jednom dođeš na glas, možeš da sklapaš velike poslove, da posreduješ, da živiš na foru. Nezakoniti poslovi mogu postati suvišni jer ti autoritet pomaže u pravljenju kombinacija", bio je samouveren.

Imao je svog čoveka za „odnose s javnošću", druga i vršnjaka Zorana Šubaru, zaduženog da u Budimpešti dočeka ekipu koja je radila film. Bane je delovao naglašeno napadno u „Versačeovoj" garderobi, koja je trebalo da ostavi snažan utisak. Zoran se retko oglašavao. Budimpešta je u leto 1994. bila oaza mira za kriminalce iz Srbije koji su tamo uspevali da stignu. Dok su mađarskom prestonicom šetali opušteni stanovnici i turisti, činilo se da ih dvojica mladih kriminalaca iz Srbije posmatraju sa zavišću. Pored peštanskih vršnjaka delovali su umorno i starije.

U Budimpešti su se obreli bežeći od srpske policije, a verovatno i neprijatelja iz sveta kriminala. Pričalo se da je Bane početkom leta 1994. ušao u beogradsku teretanu i ispalio nekoliko hitaca ka Sredoju Šljukiću Šljuki. U razmeni vatre smrtno je pogođena nedužna devetnaestogodišnjakinja. Bane o tome nije govorio, slučaj se nije našao na sudu.

Sa osećanjem nadmoći Grebenarević je pričao o vršnjacima iz svog rodnog grada. O mladima koji polažu ispite na fakultetu i „razmišljaju o novcu samo kada ga traže od roditelja", a najveće životno iskušenje im je „odlazak u London i pranje sudova u restoranima".

Iz Beograda kao da nisu ni otišli. Stalno su prepričavali obračune kriminalnih grupa i komentarisali tekstove u srbijanskoj štampi. Nije odstupao od isprazne filozofije:

„Najbitnije je da čovek zna šta hoće i da je spreman da za to sve žrtvuje. Onda ga uspeh ne može zaobići. Prvi put kad sam pao u zatvor, sa 15 godina, rekao sam sebi: 'Ideš do kraja!' Važno je opstati na beogradskom asfaltu. Ali to retko kome uspeva. Beograd je neponovljiv, teško ga je porediti s drugim evropskim gradovima. Svaka nedelja je novo dokazivanje, novo iskušenje. Ako si poznatiji, lakše ti je. Važno je dobro osmisliti marketing i ne praviti greške na početku. Ako se samo jednom nisi pokazao kao muškarac i nisi uzvratio, sve pada u vodu."

Pokušavao je da pred kamerom deluje nonšalantno, kao da je sasvim prirodno to što je neko došao u Budimpeštu da bi njega snimao. I stavovima koje je iznosio želeo je da stvori utisak da zna mnogo više nego što mu godine i iskustvo dozvoljavaju. Razbacivao se floskulama i zakucavao odlučnost da se kriminalom bavi čitavog života. Objašnjavao je svoju kategorizaciju kriminalaca: od novokomponovanih bandita koji „pošmrču dva grama kokaina i uobraze da im metak ne može ništa", preko desperadosa kojima je najvažnije da „nekoga tri sata tuširaju hladnom vodom, u gepeku provozaju gradom i bejzbol palicom mu slome ruke i noge", do profesionalaca. Već tada je verovao da pripada poslednjoj kategoriji.

„Ovo je ozbiljan posao. Međutim, danas je kriminal postao moda. Svaki mladić u Srbiji poželi da na bar pet dana bude kriminalac. Odmah žele zlato, skupa kola i najlepše devojke, odabrana mesta u restoranima. Studenti nose pištolje. Želeli bi da vikendom budu kriminalci, a radnim danima dobri sinovi. To je nemoguće. Oni vide samo lepšu stranu. Ne znaju kako je u samicama, kada ostanemo bez nogu, kada nam prospu utrobu..."

I u nastavku o težini i prednostima svoje profesije:

„Samo mi znamo kako izgleda godinama spavati na jedno oko, osvrtati se na ulici, ne izlaziti iz stana po mesec dana, bežati od murije. Ali nećemo da budemo obični smrtnici. Za ceo život oni ne prožive što mi proživimo za jedan dan. Ponekad, desi se da ujutru imaš sve: novac, kola, devojku, a uveče uzalud tražiš prenoćište. To je stvar izbora. Ako se čovek samo jednom oseti jakim, ne poželi nikada više da je slab. Po bilo koju cenu."

Po povratku iz Budimpešte u Beograd Grebenarević je sa Zoranom Šubarom i još jednim prijateljem došao na dogovoreno fotografisanje. U kompletno crnoj odeći, u otkopčanim kožnim jaknama, s nezaobilaznim zlatnim lancima, nisu se obazirali na hladnoću i sneg koji je padao. Gledano sa strane, bila je pomalo komična hijerarhija tročlane grupe: Grebenarević uvek u sredini i malo ispred svojih pratilaca.

Bane Grebenarević i Zoran Šubara izrešetani su 27. marta 1996. godine na Bežanijskoj kosi u Beogradu sa više od 40 hitaca ispaljenih iz automatskog oružja. Panciri koje su nosili nisu mogli da ih zaštite. Nagađalo se da je likvidacija više osveta za Grebenarevićev napad na Šljukića nego za smrt nedužne devojke.

(Espreso/Ekspres net)