MOJ BRAT I JA SMO GLADNI! Nikad neću zaboraviti te tužne oči koje me gledaju i mole!

Ako donesu onoliko koliko treba dobiće jedan obrok i mogućnost da spavaju u sopstvenom domu. Ako ne, bolje da se ni ne vraćaju, jer će dobiti batine, a potom i biti isterani na ulicu.

Slike u fleševima prolaze kroz glavu. Vraćaju se na dečaka izblajhane kose. Na njegove oči, ponovo.

Da li je trebalo da mu kažem ne?

Jad i beda Srbije: Sve više roditelja ostavlja decu u Prihvatilištu, jer nemaju čime da ih hrane!

- Ne, nemam ništa.

Da mu odmahnem rukom da se skloni, da ga ponizim i srušim veru u neke dobre ljude, onakve kakve možda nema kod kuće za uzor? Za to nisam imala srca.

Da li sam mu odmogla time što sam mu platila obrok? Da li će dobiti grdnju što je kući doneo "samo" jedan šiš ćevap, a ne keš? Da li će dobiti neki šamar, udarac, prekor?

U meni se sumnje i dalje kolaju. Ipak, mislim da sam postupila ispravno.

Možda nisam bogata. Imam dovoljno za pristojan život. Ono najbitnije, imala sam normalnu porodicu i nikad nisam osetila glad.

Taj šiš ćevap će, u krajnjem slučaju, ako ne taj dečak, neko drugi pojesti. Nije poenta u hrani. Poenta je u tome da se nekome učini da se to dete oseti prihvaćeno, i što manje razočarano u ljude.

(Suzana Trajković)