BILI SMO U ZABRANJENOJ ZEMLJI ZA OSOBE SA INVALIDITETOM: A nismo mrdnuli iz Beograda! (VIDEO)

Dobili smo odgovor da ih ima u svakom autobusu, na drugim vratima vozila.

Neprijatnost oni doživljavaju čak i na mestima koja su im - neophodna.

Svako od njih MORA u apoteku. Tako smo i mi pokušali da uđemo u "Apoteku Beograd", ali nas je tamo sačekao - stepenik.

Prepreke su, kako smo za dva sata ustanovila, svuda. Stubići, parkirani automobili, stepenice. Smetaju im, ne dozvoljavaju da se kreću. Zato negde i ne čudi ona najtužnija činjenica - mnogi odustaju.

I to odustaju tako što iz svojih domova - ne izlaze.

Najveću snagu imaju mladi.

O tome kako se korisnici invalidskih kolica dovijaju prilikom kretanja po gradu, objasnio nam je kasnije i Mikica Budimirović, izvršni direktor Saveza "Forum mladih sa invaliditetom Srbije".

- Mladi ljudi su snalažljivi. I meni se jednom desilo da sam hteo da koristim gradski prevoz, hteo sam da uđem u trolu i vozač me je pitao samo: "Izvini druže, jel imaš ti šrafciger?"

- Kad sam ga pitao zašto, rekao je da ne može da spusti rampu jer nema šrafciger!

- Imam mnogo drugara koji koriste gradski prevoz, a u šteku drže po jedan šrafciger da ih niko ne bi prešao i da bi mogli da koriste prevoz - priča uz osmeh Mikica.

I - čak ioako ste pomislili da je uvek i svuda ima povlašćenih verujte da NEMA.

Sa problemima se susreće i poslanica pokreta "Dosta je bilo", Ljupka Mihajlovski.

- Barijere se nalaze na svakom mestu, pa čak i u najvišem zakonodavnom telu - Skupštini. Od samog ulaza u zgradu suočavate se sa preprekom već na parkingu jer ne postoji parking mesto obeleženo za osobe sa invaliditetom koje voze automobil. Pored toga, na sednicama ne mogu da sedim sa svojom poslaničkom grupom jer je mesto potpuno izmešteno u takozvanu "magareću klupu", koja se nalazi IZA POSLEDNJEG REDA! U skupštini postoji pristupačan toalet, ali on - nije u funkciji - priča poslanica za Espreso.

Zaključak je da - povlašćenih nema. I, kao da im nije dovoljno teško što su u kolicima, nego im je kretanje onemogućeno zbog tehničkih stvari.

Ipak, jedino ohrabrujuće je to što se empatija kod ljudi, barem kako se nama pokazalo, izuzetno velika.

I dalje smo onaj srdačan narod, koji je uvek spreman da pomogne nekome ko je u nevolji.

Borimo se jedni za druge kao pojedinci. A šta nam drugo preostaje kad je država na one najugroženije zaboravila?

(Suzana Trajković)