MILICA 12 GODINA KORISTI KOLICA, A ISTRČALA JE 3 POLUMARATONA: Iako su uslovi za trening IZAZOV, ona IMA NOVI CILJ

''Mislim da je svima prethodna godina bila izazovna na različitim poljima, pa je tako bila i meni. Morala sam mnoge stvari da promenim ili odložim, što je uticalo na moje treninge, prelazak na rad od kuće u potpunosti, organizaciju mog svakodnevnog funkcionisanja produžetak master studija… Ali sa druge strane, imala sam priliku da više putujem po Srbiji i pišem o pristupačnosti turitičke ponude za osobe koje koriste kolica, dobila sam dve nagrade, sa sjajnom grupom ljudi sam radila na pokretanju inicijative IM-PACT 21 i jedva čekam da uskoro podelim više informacija o tome.''

Ovako razgovor za Espreso započinje Milica Knežević (28), devojka iz Zrenjanina kojoj je saobraćajna nesreća promenila život kada joj je bilo samo 15 godina. Ona je ove godine istrčala svoj treći polumaraton, a ova trka je njoj bila posebno važna.

- Svaka trka je posebna, ali ova je svakako bila drugačija jer smo imali gosta iz Sjedinjenih Američkih Država. Profesor koji mi je predavao dok sam studirala u Ohaju i koji me je inspirisao da uopšte pokušam da izguram 21 kilometar, je ove godine došao da upozna Srbiju i da zajedno istrčimo Beogradski polumaraton.

Svako dosadašnje učešće joj je u lepom sećanju, a kaže i da je trenutak prolaska kroz cilj nezaboravan.

- Kod prvog sam imala najviše neizvesnosti, jer nikada ranije nisam izgurala toliko dugu rutu. Uz to odlučila sam da se prijavim tri dana pre same trke i apsolutno nisam imala pojma da li ćemo uspeti, ali sam imala ogromnu želju da probam. I zaista svako učešće pamtim po sjajnoj energiji, ljudima koje sam upoznala i neverovatnom osećaju kada prođete kroz cilj. A ako bih morala da izdvojim najteži deo, to bi onda bilo organizovati prevoz do Beograda, dok nismo imali svoj auto, jer je nažalost javni prevoz užasno nepristupačan.

Milica i njen verenik vode aktivan život i jedno drugom su velika podrška.

- Meni su treninzi i fizička aktivnost deo svakodnevice. Barem se trudim da tako bude. Pa ne mogu reći da mi je priprema teška. Naročito zato što ne jurim nikakav rezultat, već mi je samo cilj da stignem u vremenu predviđenom za polumaraton. Što se psihičkog dela tiče i motivacije, tu nemam problem jer su pre svega moj verenik koji trči sa mnom svaku trku i trening, pa onda i drugi trkači i podrška ljudi sa strane tokom trke baš veliki vetar u leđa.

Kada je reč o uslovima koje ima za trening, kaže da zbog nepristupačnosti često mora da improvizuje.

- Ovo mnogo zavisi i od sporta i od vrste invaliditeta, ali svakako da postoji ogroman prostor za unapređenje, naročito u pogledu obezbeđivanja sportskih kolica i druge opreme. Kada je reč o mojim treninzima, teretane vrlo često nemaju adekvatan prilaz za nekoga ko koristi kolica, takođe ni sprave koje su dizajnirane da budu dostupne svima, pa vrlo često improvizujem sa onim što je na raspolaganju. Trotoari su u velikoj meri užasni, sa rupama, visokim ivičnjacima, ljudima koji se parkiraju na trotoar, što i te kako otežava i samo kretanje kolicima, a i pripreme za trke. Zato vrlo često koristim staze za bicikle, makar u delovima gde one postoje. Zbog cele situacije od prošle godine, veliki deo treninga sam prebacila u kućne uslove, što se srećom polako menja.

Milica nam je otkrila da joj je cilj da jednog dana izgura i ceo maraton.

- Defitivno planiram da nastavim sa učešćem na polumaratonskim trkama i već u planu imam još jednu ove godine. A cilj je da jednog dana izguram i ceo maraton. Učešće na trci daje neki poseban osećaj u odnosu na to kada sami negde trčite, zbog čitave atmosfere, ljudi, izazova koji treba da savladate i na kraju osećaja da ste pobedili sami sebe i pomerili sopstvene granice. Uz to je sjajno ako motivišite barem jednu osobu da se priključi nekoj sledećoj trci.

(Espreso)