ZBOG BAHATIH VOZAČA NEKAD DUGO SEDIM NA ULICI JER NE MOGU DA MRDNEM: Milica godinama ne hoda, ŽIVOT JOJ JE BORBA

Milica Knežević iz Zrenjanina ima 27 godina. Završava master informacionih tehnologija i zaposlena je u jednoj IT kompaniji. Autorka je bloga “Izaberi da živiš“.

Ona je 2009. godine doživela saobraćajnu nezgodu i sa samo 15 godina je morala da nauči da živi sa tim da joj je uskraćena sloboda kretanja. Ipak, Milicu ovo nije obeshrabrilo, već je navelo na to da krene da pomera sopstvene granice.

2009. godine sam doživela saobraćajnu nezgodu i ona me je definitivno promenila u smislu da sam kao tinejdžer u jednom danu morala da naglo odrastem i suočim se sa svim posledicama i promenama koje je donela moja povreda.

Sa 15 godina sam se našla u situaciji da srednju školu moram da nastavim vanredno jer bila apsolutno nepristupačna za nekog ko koristi kolica, da budem sažaljevana i uskraćena za mnoge stvari opet samo iz razloga sto koristim kolica, i ono najgore je što sam morala da naučim da zivim sa tim da mi je uskraćena sloboda kretanja …

Sa druge strane, videla sam da život može u sekundi da se promeni, što me je navelo da se trudim da ga iskoristim najbolje što mogu – da pomeram svoje granice, radim ono što volim i što me ispunjava, i da ne dozvolim da me diskriminacija zaustavi u bilo čemu.

U slobodno vreme voli da čita i putuje.

Nijagarini vodopadi i Prag su mi za sada mesta koja su me baš oduševila i na koja bih uvek ponovo otišla. U Srbiji je to Tara.

Milica kaže da je najponosnija na to što se izborila za pristupačnost na fakultetu na kojem studira, za studente koji koriste kolica ili se otežano kreću, kao i na to što se usudila da, prvi put posle osam godina, ode da studira i živi sama i to na drugom kraju sveta, kao stipendista američke Vlade.

Ipak, navodi da su njeno znanje i mogućnosti podcenjeni zbog predrasuda koje ljudi imaju predrasude prema osobama sa invaliditetom.

Često se moj uspeh na bilo kom polju stavlja u kontekst “super za nekoga ko ima invaliditet”, a ne jednostavno super jer sam osoba kao i bilo ko drugi. Takođe, neretko su moje znanje i mogućnosti podcenjeni jer ljudi imaju predrasude da neko manje vredi samo zato što ima invaliditet, a to je apsolutno netačno. Sažaljevanje i jako niska (ili čak nikakva) očekivanja od osoba sa invaliditetom su i te kako prisutni u našem društvu.

Kada je reč o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji, kaže da je ,,užasno loš'' i da je posledica toga nemogućnost da osoba sa invaliditetom normalno živi.

Položaj osoba sa invaliditetom u Srbiji je užasno loš, jer se krše osnovna ljudska prava na svim mogućim nivoima, od prava na slobodu kretanja, prava na obrazovanje, itd. A sve to ima ogroman uticaj na nemogućnost da osoba sa invaliditetom normalno živi – pod tim mislim da se školuje, ode kod lekara, zaposli se, zasnuje porodicu i sve ono što su normalne stvari i prvo izbora svakoga ko nema invaliditet.

Milica je objasnila i sa kakvim se preprekama ona sreće svakodnevno.

Susrećem se sa užasno visokim ivičnjacima koji su svuda po gradovima i koje nema šanse da mogu preći samostalno, zbog čega mi je uvek neophodna nečija pomoć. Svakodnevno se susrećem sa tim da su javne ustanove, škole, ambulante, apoteke, javni prevoz, ulice, bukvalno skoro sve, arhitektonski nepristupačne, što opet zahteva da imam nečiju pomoć, a nekada je jednostavno nemoguće da negde uđem ili stignem čak ni uz pomoć. Sa tim se susreću svi oni koji koriste kolica u ovoj državi.

Veliki problem predstavljaju i nesavesni vozači.

Bez obzira na to, ova mlada Zrenjaninka nastavlja da krči svoj put sa osmehom na licu, motivisana ciljevima koje ima i ljudima koji je okružuju.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)