DOŠLI DA NAĐU POSAO, DOBILI SAMO LETKE: Ovo su priče nezaposlenih i očajnih Beograđana!

U istom redu još jedna žena oštro je negodovala.

- Završila sam Srpski jezik i književnost i ne mogu da nađem posao godinama unazad. Poslodavca moraš da daviš kao zmija žabu da bi dobila bilo kakav posao!

- Zašto sam došla ovde? Ne znam ni sama. Čula sam čak i da neke agencije za zapošljavanje primaju ljude, nađu im posao, a onda im uzimaju 40 odsto od plate. Zamislite taj bezobrazluk! - priča L.K. (45).

Po sajmu bazaju i mladi. Pogubljeni, razgoračenih očiju gledaju u štandove nekih privatnih akademija koje nude usavršavanje, a za koje verovatno nemaju novca.

- Došla sam da bih okušala sreću. Završila sam Višu poslovnu i IT akademiju. Godinu i po dana tražim posao i ne mogu da ga nađem ništa osim volontiranja, jer za ozbiljnija radna mesta traže iskustvo. Od Biroa i Infostuda sam odustala jer tamo ne mogu ništa da nađem. Ne znam koliko puta sam svoj CV poslala nekoj kompaniji i - uzalud - kaže J.M. (26).

Tu smo sreli još dve devojke, tek navršene studentkinje Ekonomskog fakulteta. I one, logično, traže posao. Ipak, optimizma nema, ali svakako, kako kažu vredi pokušati.

Salu smo napustili s ruljom mladih.

U koloni su šuštali leci i papiri, a lica su bila sumorna, kao što su bila i unutra.

(S. T - J. J.)