Pročitajte ovu istinitu priču iz BG tramvaja. Reći će vam kakva ste osoba zapravo!

Sve vreme pratim facu vozača u retrovizoru nad njegovom glavom. Shvatio je u čemu je "problem" putnika.

I imao je krajnje "kreativno rešenje".

Prednja vrata, na metar-dva od sedišta na kom je sedeo nesrećni čovek, grabeći poslednje sate topline u GSP da se naspava, ostavio je otvorenim.

Išli smo tako stanicu-dve...

Oštra zima polako je stizala i do nas, u zadnjem delu tramvaja. Kamoli do uspavanog, "nepoželjnog" putnika.

Probudila ga je.

I kao da je shvatio ovu "nemu" poruku vozača-domaćina. Pokupio je par kesa oko sebe i na sledećoj stanici napustio vozilo. Otišao je u onu hladnoću.

22.44... Mogao je još da se greje u ovom vozilu... Pomislim... Koliko bi njemu značio taj sat topline...

Vozač je još neko vreme držao vrata otvorenim. Verovatno da "provetri".

A meni nije bilo bolje. Dok su drugi putnici bili srećni što su se rešili "onog koji smrdi", ja sam mislio kako smo svi u ovom vozilu, kako bi omladina danas rekla, "ispali smradovi"...

Pa sad, recite mi vi, da li je grupa putnika u tramvaju, sa sve vozačem na čelu, bila u pravu, i otkad su nam to nozdrve toliko netolerantne na tuđu nesreću?

Za mnogo gore stvari pak imamo jak želudac, zar ne?

(A. Krunić)