Nakon porođaja su mi rekli da mi je sin mrtav: Posle 17 godina stigao mu je poziv za vojsku! (FOTO)

Počinjem da razmišljam o svemu, o strahu doktorke koja mi je govorila da odem iz bolnice, o tome da nam nisu dozvolili da vidimo dete i ako smo samo sat po njegovoj smrti bili tu, kako nam nisu dozvolili da ga sahranimo, vrti mi se u glavi od doživljene šetnje od groblja do Instituta.

Odjekuju mi reči doktora: “Ne brinite , majko, sve će biti u redu“, pa onda onih drugih “Vaše dete neće preživeti tri dana“, dolazak patronažnih sestara, vojni poziv, poziv za glasanje… Nisam znala odakle da krenem, šta da radim da bih saznala istinu.

2007. godine sam smogla snage da odem opet na groblje na Bežanijskoj kosi odakle me šalju na Gradsko groblje gde podnosim zahtev da mi se izda potvrda da li i gde je sahranjeno moje dete.

Dobijam odgovor da ni na jednom groblju na teritoriji Beograda 1985. godine nije sahranjeno dete pod imenom Milosavljević muško novorođenče. Bila sam u šoku jer posedujem račun o plaćenim troškovima sahrane.

Podnosim zahtev Institutu da mi izdaju dokumentaciju deteta, posebno me zanima rezultat dodatnih analiza, sumnjajući da je neko ko je bio zainteresovan da usvoji moje dete tražio tu analizu da bi bio siguran da dete nema nekih drugih anomalija kao što je Daunov sindrom i slično, a postupak usvajanja dece sa nekom anomalijom za inostrane građane je jako jednostavan, a rešenje anomalije koju je imalo moje dete, prema rečima doktora je bilo jednostavno. Tada sam dobila samo kopiju izveštaja sa obdukcije bez pečata i potpisa lekara koji je izvršio obdukciju kao i bez imena lekara koji su tome prisustvovali.

Matična služba u Novom Beogradu mi izdaje izvod iz matične knjige umrlih, kopiju potvrde i prijave smrti.

U Kragujevcu sutradan dobijam izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu koji ne sadrže nikakvu informaciju da dete nije živo. Tražim da mi dozvole uvid u matičnu knjigu rođenih i izdaju kopiju sadržaja matične knjige – ne dozvoljavaju.

U Ministarstvu unutrašnjih poslova tražim da mi daju podatke koje poseduju o mom detetu. Službenica pokušava da u bazi podataka pronađe moje dete po JMBG, po prezimenu, imenu roditelja, ali ga u bazi podataka nema.

24. 08. 2008. godine IV Opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnosim krivičnu prijavu zbog krivičnog dela krađe deteta da bih 07.05.2009. godine dobila odluku da je nastupila zastarelost te da nema zakonskog osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja.

U to vreme, upućena sam na lekara koji je u vreme kada se sve ovo dogodilo sa mojim detetom radio na Institutu i koji se 2008. godine lečio od karcinoma. On je rekao da je nemoguće da je dete koje je imalo tu dijagnozu bilo zadržano na Institutu više od 2-3 dana i da su deca sa tom dijagnozom prodavana za organe 2-3 dana po rođenju. To je kod mene izazvalo sumnju u tačnost Bogdanove dijagnoze. Na internetu sam pronašla kako izgledaju deca sa Pjer Robinovim sindromom. Oni gotovo da nemaju bradu, jezik je ogroman i zapada u grlo tako da se dete guši… Taj sindrom nisam po spoljašnjem izgledu prepoznala kod mog deteta.

Suprug mi je preminuo. Borbu nastavljam sama i neću stati dok ne saznam istinu, ma kakva ona bila - završava svoju ispovest naša sagovornica.

(M.B.)