Nakon porođaja su mi rekli da mi je sin mrtav: Posle 17 godina stigao mu je poziv za vojsku! (FOTO)

Dobila sam krila, ništa mi nije bilo teško… Dok jednog dana nije došla doktorka koja je lečila mog sina, vidno usplahirena i uplašeno mi rekla da što pre treba da odem sa sinom kući.

“Ali ja se ovde osećam sigurnije. Tu su lekari ako nešto pođe po zlu. Zbog čega mislite da bi bilo bolje da odemo“, pitala sam je. Sakrila je pogled i odgovorila da se boji neke infekcije.

Od tog dana je svaki put kada bi došla delovala sve uznemirenije ponavljajući da mora da nas pošalje što pre kući, samo da stignu još neki rezultati. Njeni strahovi ubrzo počinju da se obistinjuju, na dan pred sam izlazak iz bolnice moj Bogdan biva inficiran salmonelom. Povraća .

Ne sećam se imena lekara koji ga je pregledao i saopštio mi da mora na odeljenje intenzivne nege jer je aspirirao sadržaj povraćanja.

Sestra mi je uzela dete iz naručja.

Polutrčeći, izbezumljena od brige i straha otpratila sam sina do odeljenja za intenzivnu negu. Tad mi prilaze dva lekara, saopštivši mi da im je jako žao, znaju da se ni za tren nisam odvajala od deteta, ali ne treba previše očekivati, mom sinu nema spasa, verovatno neće preživeti ni tri dana - te da je najbolje, pošto neću moći da ga viđam, da idem kući, da će i moje zdravlje biti ugroženo usled neispavanosti i neredovne ishrane.

Bila sam šokirana tom prognozom i nisam poslušala savet da odem u svoju sobu, ostala sam u hodniku da sačekam šta će mi reći doktor koga su pozvali da ga intubira. Ugledavši ga u hodniku prišla sam i pitala ga kakve su njegove prognoze, da li će moj sin biti dobro na šta mi je odgovorio:

“ Ne brinite, majko, sve će biti u redu“. Ništa mi nije bilo jasno, u nekoliko minuta sam čula dve kontradiktorne prognoze.

I dalje sam čekala da izađe neko od lekara da pitam za sina, tražila da ga vidim – nisu dozvolili, rekoše da uzalud čekam jer mi niko neće dozvoliti da ga vidim dok je na intenzivnoj nezi. Ali, kao i u pričama gotovo svih roditelja koji su preživljavali sličnu dramu, tu je sestra koja će mi objasniti kako je najbolje da odem.

“Čuli ste doktora, dete Vam neće živeti više od tri dana, zar želite da Vam dete umre na rukama? Kući imate ćerkicu (pitam se kako to ona zna kad je prvi put vidim) kojoj ste potrebni… Najbolje je, pošto sina ne možete da vidite, da idete kući da se oporavite … a možete se informisati o zdravstvenom stanju deteta telefonom“.

Ako mu bude bolje sigurno će me obavestiti da mogu da dođem i budem uz svoje dete, prijateljski mi je govorila. Tu je i neizbežna injekcija za smirenje .

Sutradan su me otpustili iz bolnice. Muž je došao po mene. Odlazim kući. Nekoliko puta dnevno zovem, pitam kako mi je dete i dobijam odgovor:

“Bolje je, oporavlja se“ ali i dalje nema potrebe da dođem jer je još na odeljenju intenzivne nege i ne mogu da ga vidim.