ANITA JE IMALA SAMO 5 GODINA KAD JE ZACRTALA DA ĆE BITI PSIHOLOG KAD PORASTE! Hrabra Romkinja ostvarila je SNOVE

O lošem položaju Roma i Romkinja u našem društvu govori se gotovo stalno. Ipak, ima uvek onih koji su tu da pobede stereotipe, i da uprkos teškom bremenu diskiminacije koje nose izbore za svoj bolji život.

Jedna od takvih ljudi bila je Anita Cekić, Romkinja koja je završila fakultet, ispunivši time svoje snove i postala osoba koja je tu za ljude kojima je psihološka podrška najpotrebnija. Ispričala nam je kada je krenula da mašta o fakultetu, i šta je bilo to što ju je držalo da nikada ne posustane.

- U petom razredu, kada deca negde maštaju šta će biti kada porastu, ja sam znala da ću završiti fakultet, što je možda čudno za dete, nebitno kog je porekla i iz kakve porodice potiče. Nesvakidašnje je, posebno što devojčice u tom uzastu maštaju da budu glumice, pevačice. Sebe sam videla kao psihologa, psihoterapeuta, kao osobu koja aktivno sluša druge ljude i koja ima misiju da im pomaže. Do dana današnjeg, od srednje škole, to se nije promenilo. Od srednje škole krenula sam da se bavim nevladinim sektorom, kroz fakultet, dakle neformalnim i formalnim obrazovanjem cilj mi je bio da koliko pomažem sebi kroz rad koji volim, da toliko pomažem i ljudima oko sebe.

Anita Cekić završila je Filozofski fakultet na departmanu za psihologiju.

- Nakon završenog fakulteta usledio je master sa temom „porodični odnosi“, što je negde moja ljubav, bavim se i psihoterapijskim radom. Opredelila sam se za ono što najviše volim. Sledila sam svoje snove i danas radim posao o kom sam maštala kao dete.

Naša sagovornica majka je trogodišnjeg dečaka, i kaže da joj je to najveći životni uspeh.

I sama je mišljenja da je porodica okosnica svega.

- Porodica je najvažnija. da se razumemo, retki su oni koji nemaju podršku, a uspeju da se izbore za sebe. Na svemu sam zahvalna svojim roditeljima. Da nisam imala takvu podršku, danas ne bih bila ovde gde jesam - kaže Anita.

Iako ima najveći zadatak na svetu, a to je da bude dobra mama, ona ima i gomilu radnih obaveza. Radi u dve škole, ima privatne angažmane, a svakog dana trudi se da sve više usavršava sebe. Dan joj počinje ranom zorom, a završava se u sitnim satima. Rastrzana je na milion strana, ali je svesna da je jedino vredan rad i trud - ključ za uspeh.

- Danas radim u dve škole, u Niškoj Banji, škola „Ivan Goran Kovačić“, kao pedagoški asistent, to je podrška romskoj deci, ali i neromskoj, saradnja sa institucijama, nastavnicima i stručnom službom. Druga škola je osnovna škola „Njegoš“ na obrazovanju odraslih. To je takođe pretežno rad sa romskom populacijom, tako da je to meni sudbinski. Rad sa decom i sve što ima veze sa edukacijom i podrškom sa učenjem mi jednostavno ide od ruke. S druge strane, radim u savetovališu kao psihoterapeut. To je povremeni angažman, koji zavisi od nekoliko faktora. Radim i seminare kao stručni saradnik iz oblasti psihologije, inkluzije, darovitosti.

Naša sagovornica kaže da se nikada nije libila da se upusti u bilo kakav posao, makar on bio i u njoj do tada nepoznatoj sferi, i da je sve to dodatno osnažilo kao ženu. Mantra kojom se vodi je da je sve moguće, samo kada verujete u sebe.

- U nevladinom sektoru od feminističke škole, rada sa roditeljima, romskom i neromskom decom, sa ženama, sa majkama, trudnicama. Različite su nevladne organiacije koje su bile u opticaju. I dan danas sam u nevladinom sektoru i biću makar u nekom delu u njemu verovatno do penzije. S druge strane promenila sam mnogo različitih poslova. Na svakom od tih radnih mesta sam pronašla sebe. Radila sam i u Centru za socijalni rad, u gradskoj opštini, u Ministarstvu kulture, na kratkom projektu u Miistarstvu prosvete u Beogradu, kao i u različitim školama, ali i u boravku za decu sa smetnjama u razvoju.

Dokazala je da je predrasude moguće pobediti. Svesna svojih kvaliteta, hrabro je zakucala na jedna vrata i posao dobila - bez ikakvih veza i vezica.

- Zakucala sam na vrata direktora škole i rekla "ja nemam vezu,hoću posao". I dobila sam ga, jer je moja biografija pokazala kvalitet i trud.

- Činjenica je da diskriminacija postoji, i to ne samo prema Romima. Ona postoji i prema manjinskim grupama, ženama, prema majkama, samohranim majkama, prema ljudima koji nisu stranački opredeljeni, prema finansijskom statusu, poreklu. Nivoa diskiriminacije je mnogo. Sve zavisi od karaktera i vere u sebe. U školi su gledlali moj trud i rad, jer sam kvalitetna - kaže naša sagovornica.

Anita Cekić osoba je koja ne odustaje. Za sve mlade Rome koji se bore sa vetrenjačama, ali i one koji takođe imaju prepreke na putu ka uspehu ima jasnu poruku:

- Mnogo je važno da nikada ne odustanu. Pad i poraz ne sme se doživljavati lično. Svaki pad je samo period kada treba da vide gde su pogrešili, šta je to na čemu treba da rade, u kom pravcu da se usavršavaju. Svaki put kad sam „pala“, svaki sledeći uspeh bio je bolji. Bez truda i rada ne može se ništa.

Ključ je u tome, kako ona smatra, kakav ste čovek.

- Treba verovati u dobro, jer se dobro dobrim vraća. Nekad je put teži, nekad lakši, ali sve kad tad dođe na svoje ako imate realne ciljeve.

Za svoj voljeni grad kaže da je najmanje diskriminatoran.

- Mogu Romi da uspeju. Niš je veliki grad, industrijski i univerzitetski. To je grad koji ima mnogo obrazovanih i uspešnih Roma. Nisu Romi samo neobrazovani i siromašni, tu sliku baš možete videti u Nišu. Mi svojim rezultatima pokazujemo drugačiju sliku stvarnost. Nikada nisam naišla na neku značajnu diskriminaciju. Niš nije diskriminatorno nastrojen, već pruža podršku - zaključila je ona.

„Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Niša."

(Espreso.co.rs)