Na današnji dan je ubijen Vožd. Ono što se desilo njegovim dželatima niste videli ni u najgorim horor filmovima! (FOTO) (VIDEO)

Nije ga htela ni voda ni zemlja

Kako je objavio časopis "Horizont", prema narodnom predanju, koje se i danas mogu čuti u smederevskom kraju, prvi je stradao Dragić Vojkić, seljak iz Radovanja, na čijem se imanju ubistvo i dogodilo. Iako savremenici tvrde da ništa nije znao o zločinačkim namerama knjaza Miloša i vojvode Vujice Vulićevića, sudbina nesrećnih gostiju kao da je pratila i njega. Bezglave prikaze je sretao svuda, a gde god bi se pojavile, voda i zemlja bi postajali neupotrebljivi. Izvori su presušivali, bunari se zagađivali, stoka je bez vidljivog razloga krepavala. Za nekoliko godina, od imućnog čoveka, Dragić je stigao do prosjačkog štapa.

Nikola Novaković, vojvodin momak koji je ubio Vožda, imao je mnogo ozbiljniji problem. Dok su se seljacima iz Radovanja utvare samo prikazivale, on ih je, izgleda, nosio u sebi. Brzo se rastavši sa razumom, mahnito je lutao selima boreći se sam sa sobom. Dve godine nakon zločina, hodajući besciljno pored Rasine, zemlja se odronila i nesrećni čovek je pao u reku. Zemlja ga, kaže narod, nije htela. Izgleda, međutim, da ni u vodi nije bio poželjan. Boreći se da dođe do daha, Nikola nije primetio da je upao u jaz koji ga je vukao ka vodeničnom kamenu. Jezivi krik koji se nakon toga čuo, godinama je dizao kosu na glavi slučajnih prolaznika.

Vojvoda Vujica je brzo shvatio da tu nisu čista posla. Zato je i požurio da sa Gospodom što pre »izmiri račune«. Izgradnja crkve Pokajnice i bogat prilog trebali su, po njemu, da speru grehe prošlosti. U početku je izgledalo da će tako i biti. Ali, ne zadugo. Porodične tragedije koje su se nizale jedna za drugom, ali i nepoznata kožna bolest koja ga je napala, bio je dovoljan razlog da ljudi počnu da ga izbegavaju. Nisu ga posećivali, još manje primali u kuću. Samoća je počela da ga razdire. A onda su došli "gosti". U prvo vreme samo noću, kasnije i danju. Kada god bi zatvorio oči, pred njim bi se pojavljivale bezglave prikaze. Izbegavao je da spava, bežao je od kuće, tražio je spas u manastiru. Kada je shvatio da pomoći nema, pomirio se sa sudbinom. Počeo je da se navikava na njihovo prisustvo, prestao je da se plaši, počeo je sa njima i da razgovara. Slutio je smrt, ali ona nije dolazila. Telo mu se raspadalo, bolovi su bili sve teži. I kada je već pomislio da je živ zakoračio u pakao, ponovo se setio svoje zadužbine. Poslednjom snagom volje došao je pred vrata Pokajnice. Jedina želja bila je smrt. Pred sveštenstvom i okupljenim narodom tražio je oproštaj. Za manje od deset minuta, po sećanju prisutnih, ispustio je svoju grešnu dušu.

Noć kada kum dolazi

Sa bezglavim telima Gospodar Miloš se nije sretao. Njega je, po svemu sudeći, mučila kumova glava. Čitav život, pune 43 godine, srpski knjaz je strepeo od noći koja je dolazila svake godine. Avetinjska noć uoči letnjeg svetog Aranđelovdana, na godišnjicu Karađorđe smrti, za Miloša je uvek bila noć strave i užasa. Gde god bi je dočekao - u Kragujevcu, Topčideru, Vlaškoj ili Beču, svejedno, kum ga je posećivao. Javljao se kao olujni vetar, koji je lomio sve pred sobom, čupao drveće, nosio krovove, razbijao sve što bi mu se našlo na putu. Iz godine u godinu, vetruština je bila sve razornija. Godinu dana pred smrt, prvog leta nakon povratka iz izbeglištva, noć ga je zatekla u Vrbici. Trudio se da je nikada više ne dočeka sam. Iz Beograda je, na njegovu molbu, stigao i mitropolit Mihailo. Zajedno su prošli kroz olujni užas. Miloš se tada ispovedio. Ujutro je dao bogat prilog za izgradnju crkve, posvećenu svetom Arhanđelu Gavrilu. Naredio je i da se varoš ubuduće zove Aranđelovac.

Znao je, međutim, da će to biti od male pomoći. Još od smrti sina prvenca Milana, koji je umro 1838. godine, nakon svega 20-tak dana vladavine, slutio je da od svega onog za šta se borio, otimao, čak i ubijao, neće ostati ništa. Znao je da od Mihaila neće dobiti unuka. Slutio je, izgleda, i Košutnjačku tragediju. Zabranjivao je da se sin kreće sam, bez zaštite, po šumama i pustarama. Nakon njega, niko više u porodici Obrenovića nije umro kod kuće u krevetu. Mihailo i Aleksandar, u razmaku od 35 godina, ubijeni su na isti dan. Milan je umro daleko u izbeglištvu.

Do Aranđelovdana, 1860. godine, ostareli gospodar je još bio zdrav i pri svesti. Noć ga je zatekla u Brestovačkoj banji, gde je boravio u novoizgrađenoj kući bogatog Srbina iz Beča. Kuća je ostala bez krova, a Miloš bez ikakve nade da će mu biti oprošteno. U naredna dva meseca bio je više tamo nego ovde. Umro je u septembru, na Krstovdan. Kum ga je strpljivo čekao.

(Espreso.co.rs)