70 godina od streljanja Draže Mihailovića: Odrekla sam se oca i nemam pravo da pričam o njemu! (FOTO) (VIDEO)

Ne sećam se da se ikada sa nama šalio. S majkom smo bili veoma prisni. Najviše sam se igrala sa svojom braćom, a najbliskija sam bila sa Vojom.

Rat je prekinuo te bezbrižne dane.

Izletela sam na ulicu 27. marta, gotovo radosna, jer smo svi vikali da nećemo Nemce, ne shvatajući da sledi jeziva odmazda. Oficiri su s jednog balkona kuće u Sredačkoj ulici držali govor okupljenom narodu, pominjući puč.

Odjednom smo moja drugarica i ja primetile grupu starijih studenata koji su se priključili demonstrantima, nastojeći da iskoriste gužvu i ubace svoju parolu: "Savez sa Rusijom". Smetala nam je njihova galama, jer smo htele da slušamo oficire Jugoslovenske vojske, a oni su ih stalno prekidali. Kada je posle nekoliko dana počelo bombardovanje, nismo mogli da verujemo. Bili smo ubeđeni da je u pitanju vojna vežba.

Gordana je poslata na Sremski front, gde je ranjena u nogu i u bolnici je ostala do kraja rata. Po ratnoj legendi, Branko je u partizanskoj koloni ušao u Kumrovec. Njihov brat Vojislav poginuo je negde na Zelengori maja 1945. Kuću na Crvenom krstu Nemci su demolirali i opljačkali. Odneli su čak i stvari sa tavana. Komšije su pričale da su nemački vojnici na kamion zadenuli čak i metlu.

Jelica Mihailović je samo jednom posetila muža u zatvoru. Razgovarali su o Vojinoj pogibiji. Draža je na parčetu papira nacrtao teren i mesto sa svim oznakama groba.