Njen sin se ubio, a njeno pismo je uzdrmalo celu Srbiju: Anđa je imala 3 godine i mogla je biti vaše dete!

Ovo je jedan život, koji je imao prava da živi. I sva ostala deca koja su nasiljem stradala, imala su prava da žive. Aleksa, Andjela, Aleksandar, Vukašin, Tijana, Stanko, Marija, Anđelija. Ni sama ne znam kako se osećam dok imena pišem... Poraženo!!!

Želim samo da pustim glas koji ćete čuti,da vam ostavim poruku na koju se osvrnite ponekad. Ne okreći glavu... pogledaj svoj lik u ogledalu i zapitaj se. Mogu li i ja nesto da promenim? Nemoj se moliti Bogu samo za svoje dete, moli se za svu decu. Saosećaj tuđi bol, ne budi sebičan! Ne dozvoli nasilje, bori se. Čuvaj svoje dete ko zenicu svog oka.

A mojim malim beskrajno lepim anđelima, uspavanku, latice crvenih ruža ko njihove godine života. Obasjaj ih svetlošću mira i spokoja, gde nema tuge. A mi!

Krivi smo što smo dopustili i dopuštamo i dalje da vas nema, i da za to su svi krivi, a niko nije kriv, da neki šetaju i osmehuju se životu kao da se ništa nikada nije dogodilo.

Zato nema predaje, odustajanja. Pravda za svako stradalo dete. Muka i patnja za svakog nasilnika. Suza svakom ko je zasluži.

A rana? Rana i tuga su samo moji. To nikom ne dam, sa tim ću zaspati ja jednog dana... Jednog dana.

Dragana Janković, Aleksina mama

(Espreso.co.rs / Kurir)