ARONA SAM NAUČIO ŽIVOTNIM LEKCIJAMA: Đole je sklonjen sa ulice i sada je zaštitnik svoje nove porodice

Ovo je priča o Đoletu, psu koji je lutao ulicama Odžaka, a ko zna ko ga je ostavio na toj ulici i zbog cega... ,,Branka jako voli labradore. To su po njenom mišljenju posebni psi, dobri, pametni, velike maze i večita deca u duši. Jako smo dobri sa decom, kao i sa svakim drugim članom porodice, a i sa svima koji vam dođu u goste. Nema tu režanja, naprosto smo društveni. I tako su oni uzeli jedno malo štene, od dva i po meseca, po imenu Aron. On je rastao uz njih, njihovu pažnju i brigu. Čistokrvni je labrador, sa svim papirima o poreklu. Međutim, Branka je htela da ima društvo, da ne bude sam, da ima s kim da se igra kad oni nisu kod kuće. Zahvaljujući društvenim mrežama, negde kada je imao sedam meseci, videla je sliku prelepog, napuštenog labradora po imenu Đole, koga je sa ulica Odžaka sklonila družina koja pomaže napuštenim životinjama i pored toga pokušava i da ih udomi.

Tako je ona njih kontaktirala i saznala moju priču. I nije joj bilo važno što nemam poreklo ispisano na nekom dokumentu. Naime, uglavnom sam obitavao centrom Odžaka. Niko ne zna odakle sam došao i čiji sam bio pre. A ne mogu to ni da im kažem. Kažu da imam predivne tamne oči. Kada gledam Branku, ona oseća svu dubinu tog pogleda prepunog ljubavi... Dakle, bio sam na ulici, nikome nisam smetao, naprotiv imao sam sreću da su me ljudi i deca iz kraja voleli i dobro hranili. Ja sam zapravo mešavina labradora i retrivera, a otprilike sam imao oko dve godine u tom momentu. Čim su kontaktirali te ljude iz Odžaka, nakon par dana su došli po mene. Za to vreme ti dobri ljudi su me pregledali, sterilisali, primio sam sve vakcine i bio spreman na put u svoj novi dom, 170km daleko od mesta gde sam rođen. Branka kaže da nikad neće zaboraviti taj put.

Ona je sa mnom bila na zadnjem sedištu, dok je njen suprug vozio put Beograda. Bio sam toliko uzbuđen, što i nije čudno. Tek smo se upoznali, a neki ljudi me trpaju u auto i odvode negde... Do polovine puta sam balavio puno, bio sam okrenut pozadi i gledao put koji me odvodio od zavičaja, hteo sam dobro da ga upamtim... Njoj su krenule suze počela je da plače. Rekla je mužu da znam da nikad više neću da se vratim tuda. A onda od pola puta, kao da sam se pomirio sa sudbinom, okrenuo se prema njoj i legao joj u krilo. Uzbuđeno sam disao, ali put je nekako prošao i mi stigosmo kući.

Razmišljala je o tome kako će izgledati taj trenutak kad budemo došli kući i ja se budemo susreo sa Aronom!

Međutim, sve je prošlo kako treba. Bilo je malo napeto kad smo se ugledali, par sati nam je trebalo da se upoznamo i oko mesec dana da shvatimo da sada živimo zajedno, delimo istu kuću, dvorište i da nas oni podjednako vole. Bilo je tu i ozbiljnih i komičnih situacija. Ja, kao stariji i iskusniji, odmah sam se postavio kao alfa-mužjak, pa sam par puta znao i da Arona ujedem. A Aron je bio ljubomoran i to leto im je izgrizao maltene sve papuče. Sve je to davno prošlo i nas dvojica smo sada prava braća. Kad jedan zalaje, drugi trči odmah kao podrška i pomoć. Ja sam i dalje glavni zaštitnik, lajem na sve što prođe i ne dam nikom da se približi, tako da se mnogi plaše, a u suštini ja sam jedna velika maza i neobično volim da se igram sa teniskim lopticama. Ako mazi Arona, ljubomorno trčim i guram se u Brankino krilo da mazi i mene. A Aron je u međuvremenu porastao, ne mogu više da ga ujedem, ali mislim da ga sam ga, onako mangupski, naučio uličnim životnim lekcijama, koje, da je ostao sam, nikad ne bi znao.

Tako smo mi jedna jako srećna porodica, na čelu sa mnom i Aronom. Ne mogu da zamisle život bez nas, a i ja sam više nego srećan što sam sa njima.''

Ne znam pamti li put do svog zavičaja, ali znam gde spava pored mog kreveta svaku noć on, a s koje strane Aron! - kaže Branka

Ukoliko želite da baš vaš ljubimac postane zvezda naše nove rubrike, pošaljite nam njegovu priču i fotografije na ljubimac@espreso.co.rs

Bonus video:

(Espreso.co.rs)