SRPKINJA JE UŠLA U POŠTU SA DEČKOM INVALIDOM: Reakcije ljudi će vas naterati DA SE ZAPITATE!

Osobe sa invaliditetom žive na margini našeg društva. U Srbiji, ma koliko se pojedinci borili da prava osoba sa invaliditetom budu jednaka kao i ljudi koji su zdravi, oni su i dalje u senci.

Drugačije ih posmatraju, a za njihova prava niko se ne bori.

Tako je jedna devojka na Tviteru napisala svoje iskustvo, koje nije uopšte prijatno. Naime, ona se zabavlja sa momkom koji je OSI, a doživljava često neprijatnosti, jer joj ljudi svojim nerazmišljanjem i nesmotrenim izjavama otežavaju otežavaju nedaće sa kojima se i inače bori.

Ona je napisala sve, potpuno otvoreno:

- Vrlo neprijatna situacija danas u Pošti, koja se meni i mom dečku dešava manje više svaki dan. Da biste razumeli kontekst: moj dečko je osoba sa invaliditetom, koristi štake dok hoda...

- Ulazimo u Poštu, obezbeđenje skače na noge da ga prevede preko reda. Vraća se, gleda u mene i pita me vrlo navalentno: Jel vam to brat? - Ne, to mi je dečko. Kao i uvek, šok i neverica: šta ja ovako "lepa i zgodna" radim sa invalidom? I tu krecu vrlo iritantna pitanja:

- I naravno, ono standardno: "Svaka vama čast" kao da sam ja sad majka Terezija što sam "nekom takvom dala šansu". Onda, "vi mora da ste njemu ulepšali zivot", kao da ja nisam sa svojim dečkom jer mi se dečko svideo, nego "zato sto sam se sažalila".

- Najiritantnije mi je (a tek mogu da zamislim koliko je njemu) kada kažu: "to je baš lepo što brineš o njemu"... Moj dečko je odrasla osoba koja brine sama o sebi. Ja "ne brinem o njemu", ja se zabavljam sa njim. To što je osoba sa invalidetom ne znači da je nesposoban.

- Da, neke stvari ne može uradi fizicki. Kada idemo u nabavku, on ne može da ponese ceger. Ali on kuva 3 obroka dnevno, jer ja ne znam da kuvam. Kada nastupamo, ja nosim njegovu gitaru, jer ne može sam da podnese, ali je fenomenalno svira na nastupu, što ja ne bih znala sama.

- On ne može da šeta pse, ali ih on čuva kada ja odem u grad da kafenišem sa drugaricama. Ja "ne brinem o njemu", mi smo, kao i svi parovi, podelili obaveze. Razlika je samo u tome što je nama njegov invaliditet odredio šta će ko raditi, jer on neke stvari fizički ne može.

- Ali me jezivo nervira (a mogu da zamislim tek koliko njega) ta pretpostavka da "ja brinem o njemu", ti "komplimenti" da sam ja kul zato što sam sa "nekim takvim" i da sam ja njemu "ulepšala zivot", kad je on taj koji kuva tri obroka jer ja ne znam da skuvam ništa više od nudli.

- I kad je on taj koji je mene prošle godine izvukao iz jezivo duboke kliničke depresije i brinuo o meni kada nisam mogla da brinem sama o sebi.

Šta vi mislite o ovome? Pišite nam u komentarima...

Bonus video:

(Espreso.co.rs)