ZIJO JE KRIV ŠTO JE ŽIV! Simini četnici ovom momku ubili su OCA, MAJKU, 6 SESTARA I BRATA (2), sve na njegove oči!

Zijo je kriv!

Kriv je, doslovno, zato što je živ.

Mladi Rom je krivac.

Kriv je jer je imao samo osam godina kada su mu pobili devet članova porodice.

Zijo Ribić je dete koje je gledalo kako mu “Simini četnici” ubijaju oca, majku, šest sestara i dvogodišnjeg brata. Sestru Zlatiju silovali su pred njima, a potom je mučki ubili. Njegovu majku, koja je bila u devetom mesecu trudnoće ubili su kišom metaka, istih onih od kojih je stradao njegov dvogodišnji brat.

Zijo je sve gledao. Imao je osam godina. Danas nam je ispričao kako je živeti sa tim slikama, i šta se tačno desilo kobnog dana.

- Rođen sam u Ljubljani 1984. godine, tamo su se upoznali moji roditelji. Moja životna priča počinje 1992. godine na početku rata. U selu nas je živelo 32 Roma. Bošnjaci su tada već izbegli. Iako su i nas zvali, mi nismo hteli da idemo, jer smo smatrali da nas niko neće dirati, jer smo Romi, a nikad nismo ni počinjali rat, niti u njemu učestvovali.

Nisu hteli da budu deo rata, ali su to postali... Jer – niko ih nije pitao.

- Dana 12. 07. 1992. godine paravojna jedinica „Simini četnici“ upali su u naše selo. Srušili su džamiju, a onda su kroz avliju ušli u selo u kom je bilo nas trideset dvoje. Ušli su u kuću, počeli su da udaraju muškarce. Tražili su zlato, oružje, pare. Kasnije su i silovali žene, devojke. Udarali su nas. Onda su nas izveli napolje, i u avliji su nas razvrstali. Odvojili su posebno muškarce, posebno žene i decu. Moja majka je bila u devetom mesecu trudnoće, imao sam brata koji je imao dve godine, šest sestri, majku i oca - govori Zijo dok mu se na licu vidi da se živo seća svih prizora tog dana. Sve mu je pred očima, istim onim crnim prodornim očima koje odsutno lutaju, negde u najstrašniju prošlost.

- Oni su izvedeni pre mene, a iza mene su ostale još tri sestre. Kasnije, kad su mene izveli nastavili su sve. Silovali, tukli, a tako ravrstane su nas stavili u kamion. Odveli su nas u jedno selo Malošiće u kom su već pripremili jamu za streljanje. Zlostavljanja su se nastavila i tamo. Moja trudna majka i cela porodica izvedena je pre mene. Kasnije, kad su mene izveli ispred kamiona, rekli su mi da stanem mirno. Tad sam čuo pucanj i osetio ubod nožem u vrat. Samo Bog je hteo da ja ostanem živ, da pričam i svedočim o ovome. Često razmišljam o tome kako i ja nisam ostao mrtav, ali očito je trebalo da ostanem živ. Oni su mislili da sam mrtav, i bacili su me dole gde su bili ostali ubijeni. Posle nekih pet minuta sam ustao i preko mrtvih se uspeo na drugu stranu jame. Tako sam pobegao.

Bežao je Zijo, u strahu.

I danas se seća lutanja, ali i onih zvukova koje će čuti dok je živ.

- Čuo sam i dalje pucnje dok sam bežao. Pratili su ih vrisci.

- Kasnije sam naišao na jednu kuću koja je bila već razvaljena. Tu sam se sakrio do sledećeg jutra, a onda sam kroz to selo u kom se više ni ptica nije čula ptošao. Video sam dim u jednom smeru i tamo otišao. Tu sam video dva jugoslovenska vojnika, srpske nacionalnosti. Oni su mi dali da jedem, da se umijem. Pitali su me šta se desilo, a ja sam samo ćutao. Onda su me odveli u ambulantu, gde sam video i prepoznao neke pripadnike paravojne jedinice. Video sam i Draganu... tu Draganu...

Inače, Dragana Đekić pripadnica je paravojne formacije koja mu je pobila najmilije, a koja je i Zija samog vodila do jame uz reči: "Sad ćeš i ti kod majke..."

- Tu sam se još više prepao. Drugi vojnik je tražio od Sime da da ambulantska kola koja će nas prebaciti u bolnicu. Nisam znao gde ću, mislio sam da će me tu ubiti... - priča Zijo, dok njegove oči i dalje ponovo pred nama živo vide sve te slike...

- Prebačen sam u bolnicu u Zvorniku sa ostalim povređenima, a svi smo bili pod zaštitom UN-a. Krajem novembra 1994. godine uspevam da se prebacim u Institut "Dr Simo Milošević" u Crnoj Gori, na lečenje od trauma. Moj oporavak je tamo tekao uspešno, godinu i po dana, a potom se prebacujem u dečji dom u Crnoj Gori. Godine 2001. vraćam se u Tuzlu u dečji dom, i tamo sam završio školu - priča Zijo, koji je nekoliko godina kasnije shvatio da se o onome što su preživljavali ljudi koji nisu muslimansko ni srpsko stanovništvo. Smatra da su Romi zaboravljeni, a pobijeno je i njih dosta za vreme rata.

Obraćao se Zijo mnogiim udruženjima, od kojih, kako kaže nije dobio podršku, iako bi oni trebalo da se bave romskim pitanjima.

- Pre nekoliko godina čuo sam za Natašu Kandić. Onog dana kad sam joj se obratio, došla je i uzela mi izjavu. Nije se javljala godinama. To je bilo negde 2005. godine, a prošla je i 2009. kad se ona javila, a već sam mislio da od toga neće biti ništa. Onda sam dobio poziv iz Beograda, od Međunarodnog suda za zločine, sa kog me pozivaju da svedočim. Nataša Kandić je sve te godine kad sam mislio da ništa neće biti od tog slučaja isti istraživala. Našla je dokaze, svedoke, itd... Suđenje je počelo, a prva presuda je bila 73 godine za njih šestoro. Simo Bogdanović, poznatiji kao Simo Četnik umro je u zatvoru pre prve presude. Ostali su prvostepenom presudom osuđeni na 73 godine. Drugostepena presuda bila je oslobođavajuća.

- Tri svedokinje koje su tada izvedene ispred kamiona i silovane, moje rođake, pronađene su i bile su svedoci u ovom slučaju. Ni danas ne znam gde su, u kojoj državi, jer su zaštićeni svedoci. Ni njihova svedočenja nisu uzeta u obzir, druga presuda je bila oslobođavajuća. Mi smo se na tu odluku suda žalili, a presuda je donešena samo za njih troje, prošle godine, a oni su osuđeni za silovanje i pljačkanje, a za ubistvo Roma niko nije osuđen - kaže Zijo.

Inače, Apelacioni sud u Beogradu prošle godine potvrdio je oslobađajuću presudu protiv šestorice pripadnika jedinice 'Simini četnici' za ubistvo 27 romskih civila i za rušenje džamije u selu Skočić kod Zvornika u julu 1992. godine. U obrazloženju sud, između ostalog, navodi da prisustvo optuženih na mestu izvršenja masakra ne dokazuje da su oni učestvovali u zločinu. Ova presuda je pravosnažna, što znači da ne postoji pravo žalbe višoj sudskoj instanci.

Od ove presude ledi se krv u žilama.

Zijo će se žaliti. Za pravdu, kaže, ide do Strazbura.

- Pa ima li pravde pod svodom nebeskim? - pita se on.

- I dan danas mi snagu da govorim o pomirenju daje to što ne želim da živimo u mržnji, u prošlosti. Skoro sam bio u Aušvicu, video sam šta se sve dešavalo tamo. Oni su oprostili, ali pamte. Tako moramo i mi. Kad mislim na praštanje, mislim da više nema govora o mržnji dalje. Nije bitno ko se kom Bogu boli, ko nosi krst, a ko zvezdu. Moramo pokušati da živimo u slozi.

Zijo trenutno živi u Tuzli sa porodicom i radi kao kuvar. Oženio se, danas ima i dete. Kako kaže, na njegovom venčanju bila je "mala Jugoslavija".

- Bilo je tu i Srba, i Hrvata. Tu je bila zastava Jugoslavije, zajedno smo pevali, zajedno se veselili. Svi možemo zajedno, samo moramo to i da želimo - zaključuje Zijo.

Zijo Ribić bio je jedan od govornika na panelu "Suočavanje sa prošlošću" koji je održan na "Skopje Youth Summit", čiji smo medijski sponzori posredstvom YIHR.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)