BILA SAM U ČERNOBILJU, NA MESTU KOJE JE DOŽIVELO APOKALIPSU: Reporter Espresa tamo gde malo ko sme da kroči (VIDEO)

Kročiti na Černobiljsku zemlju povratak je u zaleđeno vreme. Tamo nema kalendara.

Samo jedan dan - 26. april 1986. godine.

Ovo nije priča o samom događaju.

Ovo je priča o zoni isljučenja koja ima svoja pravila.

O sovjetskom čoveku koga je najveća havarija koju pamti čovečanstvo pretvorila u černobiljskog čoveka.

Nakon eksplozije reaktora broj 4 u nukelarnoj elektrani "Vladimir Ilič Lenjin", nastupio je period preneraženosti, začuđenosti.

Ljudi nisu znali šta se zapravo dogodilo, niti kako da se ponašaju.

Istina se skrivala, a nezapamćena tragedija ostavila je žive rane stanovnicima Černobilja.

Da li zapravo razumemo Černiblj s ove vremenske distance?

Da li naša svest može da shvati posledice nesagledivih razmera? Po zdravlje ljudi, okolinu, sistem, koji je tad važio za veliku silu.

I šta je danas Černoblj? Prošlost, sadašnjost ili podsetnik šta se dogodi kad čovek preceni svoju moć nad prirodom?

U potrazi za odgovorima ekipa Espreso.co.rs obrela se na mestu najveće tehnološke katastrofe koju pamti čovečanstvo.

Posetiti tlo u čiji je svaki pedalj utkana patnja, smrt i bol budi strah, nemir. Ipak, biti na mestu najveće ljudske tragedije rađa nova osećanja, nepoznata, do sada neistražena.

- Ako ste otvorenog uma i otvorenog srca, osetićete - rekao je Aleks, predstavnik turističke agencije, koji nas je kombijem pokupio sa trga Majdan u Kijevu, a zatim odvezao oko 100 km severno, ka granici s Belorusijom, u Černobilj.

Ove reči pomeraju srce i um.

Aleks odlazi u zabranjenu zonu svakodnevno i nije "oguglao" na bol.

Kako ću se onda ja, kao slučajni prolazik, suočiti sa ostacima koji su razorili čitavo jedno vreme?

Pre ture smo upozoreni: dugi rukavi, duge pantalone i zatvorena obuća su obavezni. Delovi tela moraju ostati pekriveni, a hrana i piće ne smeju se konzumirati van kombija.

- Psima ne prilazite. Ne smete da ih pomazite, a još manje da im dozvolite da vas poližu. Ipak su to černobiljski psi - rekao je Aleks.

Dva sata puta do Černobilja prošla su u tišini i ozbiljnosti.

Široka ulica, na obodima prekrivena stablima breze, vodi nas prema unutrašnjem kontrolnom punktu od 10 km, gde vojnici naoružani automatskim puškama izlaze da pogledaju naše karte i pasoše.

Fotografisanje nije dozovljeno.

Usput potpisujemo mnoštvo dokumenata, između ostalog, saglasnost da u zonu ulazimo na sopstvenu odgovornost i da pristajemo da u zoni ostavimo lične stvari ako budu kontaminirane.

Prvo odredište - sovjetski tajni grad u kome se nalazi jedan od ukupno tri sovjetska radara za detektovanje raketa za vreme Hladnog rata, Duga-3 sistem.

Ogromna čelicna konstrukcija koja izaziva divljenje.

Nalazi se u šumi oko 10 kilometara južno od nuklearne elektrane.

Visok je oko 150 metara, širok 500, a težak 14.000 tona. Pripada delu grada koji se naziva Černobilj 2.

Na putu do Pripjata prolazimo kroz dva sela, potpuno uništena. Propale kuće od drveta natopljene su radioktivnom prašinom, a njihovi stanari kao da su upravo išcezli... Rečno im je da odlaze pivremeno, a to "privremeno" i dalje važi.

Pripjat se nalazi na svega 3 km od reaktora. Bio je sovjestki san i jedan od najmodernijih gradova tadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Osnovan je 1970. godine, a stanovnici, njih oko 55 hiljada, bili su uglavnom radnici elektrane i njihove porodice.

Pripjat je sad grad duhova. Napušten, na zatrovanom tlu, sa zamrzunitm zgradama čiji pejzaži bude jezu.

Radiokativnost se zavukla u svaki kutak ovog mesta i primorala njegove stanovnike da ga napuste, zauvek.

Jutro nakon katastrofe ovde se odvijao život. Pripjatski restorani i kafići bili su krcati ljudima, koji nisu ni slutili da im peti smrt.

Ovog puta prikrivena, pod maskom, bez ikakvih najava i znakova.

Napušteni kvartovi Pripjata odišu sablasnošću. Svaki pokret prožima osećaj očaja i banalnosti. Priroda je preuzela grad i kao da brani skupljanje tajni ovog mesta.

Zona je paralelni svet. Ona razoražuva, čini nas ranjivim.

Svakodnveni boravak ovde nije moguć. Černobilj je sad dom divljih životinja. Teško je zamisli da lisica čoveku jede iz ruke

Ali u Černobilju je to moguće. I to je još jedna nelogičnost ovog mesta.

Ono što je trebalo da bude izvor radosti, sada je mračni simbol koji podseća na period stradanja. Zabavni park, panoramski točak, ostao je netaknut. Nikad nije otvoren. Niko nikada nije seo u rolerkoster ili automobilčiće. Trebalo je da primi posetioce prvog maja, nekoliko dana nakon nesreće.

Danas je u ovom parku najveća radijacija. Gajgerov brojač potpuno je "poludeo" kad smo ga približili kapsuli najbližoj tlu.

U blizini Pripjata se nalazi i napušteni vrtić u selu Kopači. Zbog ogromne kontaminacije sve kuće ovde su srušene. Ostao je samo vrtić kao spomenik tužne ljudske sudbine. Knjige, igračke, zarđali kreveci, lutke...

Tad počinjem da shvatam. Za neke stvari ne morate da budete prisutni da biste ih osetili.

Bespomoćost i tuga me preplavljuju. Prostorije u kojima se nekad čula cika dece sad podsećaju na kuće strave. Kad je kriza nastupila nisu znali šta ih je snašlo, nisu znali šta s decom. Dovodili su ih u ovaj vrtić, dopuštajući im da se igraju s kontaminiranim igračkama. Svaki ćošak tog mesta krije neopisivu bol. Bol koja proganja.

U Pripjatu je sve popucalo, porozno, slomljeno... Ni putevi nisu isti. Sve sem novog štita koji u svojim betonskim zidinama čuva smrtonosnu dozu radijacije. Reaktor broj 4 prekriven je sarkofagom predviđenim da traje 100 godina. U njegovoj blizni videli smo radnike, koji rade u smenama od po maksimum deset dana. Duže zadržavanje nije dozvoljeno zbog opasnosti od radijacije.

Pogled ka reaktoru vraća u prošlost. U trenutak koji je promenio istoriju. Tad naviru priče o svima onima koji su se borili s radijacijom ne mareći za svoj život. Zovu se likvidatori i bilo ih je oko 600.000.

Da li su svojim činom, vođeni idealom sovjetskog čoveka, počinili kolektivno samoubistvo? Zauvek će ostati pitanje.

Ispred vatrogasne stanice u Černobilju nalazi se spomenik u njihovu čast i nosi naziv - "tim koji je spasao svet". Vlada SSSR nije htela da da prostor za spomenik, niti materijalna sredstva. Finansirale su ga porodice žrtava.

Ista ta Vlada govorila je ljudima da je njihova "patriotska dužnost" da se bore s gorućim reaktorom, a oni su je ispunjavali bez pogovora. Sovjetski čovek vodio se idealima i verovao svoj vladi. Hiljade njih radijacija je pokosila u trenu, a milioni danas žive s posledicama.

Iako je službeni stav države bio da globalna nuklearna katastrofa nije moguća u Sovjetskom Savezu, u šta su uveravali građane, stvarnost je bila surovija.

Grad Černobilj nalazi se dvadesetak kilometara od elektrane i u njemu ima života, za razliku od Pripjata, koji je prema istraživanjima narednih 24.000 godina nenaseljivo mesto.

Besna vatra reaktora izazivala je strah, a pravi ubica zapravo je bio je vazduh koji su udisali. Radioaktivna prašina, nevidiljiva, nepoznata i smrtonosna.

Iskrivljena slika jednog vremena zauvek će ostati zapisana u istoriji.

Sad, pokušajte da zamislite jedno jutro u kome je sve kao obično, ali ipak nije. Jutro u kome vam nadređeni kažu da vaš život ne pripada samo vama, već celom čovečanstvu.

Zamislite da vam kažu da od vas i vaših dela zavisi život na zemlji. Da u najboljem slučaju nikada više neće biti isti, a u najgorem ga neće ni biti. Zamislite da se jednog jutra probudite i da saznate da ste možda jedini koji mogu da pomognu planeti, ali sebi ne.

Da ste osuđeni na sigurnu smrt, ako uopšte izađete živi sa svog radnog mesta. Zamislite, ali nemate mnogo vremena za razmišljanje.

Milioni života zavise o vašoj odluci.

E, to je bio i danas je Černobilj. Mesto najveće katastrofe u istoriji civilizacije.

BONUS VIDEO:

EKSPERIMENT ČERNOBILJ: Kratki dokumentarni film o najvećoj katastrofi današnjice (Espreso.co.rs, AMG 2019)

(Espreso.co.rs/Milica Božinović)