BOŽIDAR JE NAPUSTIO BALKAN, SAD JE OTVORIO DUŠU! Emocija SIROVE TUGE može da se prepozna, TEŠKO JE TAMO

Verovatno da je većina nekoliko puta u svom životu čula kako su u tuđini ljudi "hladni", da tamo nema mnogo izražavanja emocija i osećanja. Veliki broj ljudi ljudi koja iz Srbije ode u stranu državu da tamo živi i radi, obično kada se vrati u svoj rodni kraj bližnjima najčešće priča o tome "da narod nije kao ovde" i da im je teško da se naviknu "na takav način života".

Ima i onih koji zbog posla u inostranstvu i novčanih sredstava biraju takav život, ali ima i onih koji odluče da ne žele tako da žive.

Božidar Gojković, metalo-strugar u tuđini, kako kaže za sebe, obratio se redakciji "Blic" poslavši pismo koje je uputio Kancelariji za strance u Nemačkoj.

Kako je napisao, pismo je samo tako oslovljeno, ali je pre svega namenjeno svim onima koji su napustili naše prostore i iskusili slične poteškoće u tuđini.

Prenosimo vam pismo u celosti:

"Poštovani uredu za strance grada Savezne Republike Nemačke,

došao je taj dan kada nam se putevi susreću. Na jednoj strani on, izvesni Her Gauland kamenog pogleda, preko puta sedim ja, bez imena i prezimena. Naoružan samo hrpom papira, pokušavam da dokažem status korisnog subjekta u ovom društvu. Iako svestan da mi oni za njih najvažniji papiri – od vrednosti – na računu fale, sedim sad mirno i uspravnih leđa ne bih li ostavio utisak čoveka koji drži sve konce života u svojim rukama. Kao da mi od toga život ne zavisi, mogao bih mu nekakvom šaljivom balkanskom dosetkom skrenuti pažnju na svoje bivstvovanje, koje se začudo proteže izvan okvira broja mog predmeta. Bolje da ne govorim u prazno i da pustim njega da diktira tempo razgovora. Ko sam ja da išta komentarišem.

Automatski se iskezih naglim spuštanjem donje vilice do anatomskih granica. Dobro je, pozdravio je to podizanjem jednog brka. Nadam se da je primetio koliko mi se bele zubi. Samo da nisu zabljesnuli previše, može pomisliti da zloupotrebljavam nemačko osiguranje. Budalo moja, što ti je to trebalo da čistiš kamenac kod Limanskog parka pre dve godine. Reših da ne pravim više nikakve grimase. Najkorisniji sam tada kada ne pravim nikakve fizičke, a ni psihičke trzaje. Već nekoliko meseci unazad razmišljam o tome šta me mogu pitati i šta ja njima smem kazati. Svaku zamisao sam detaljno zapisao u blokče Vojvođanske Banke, ali sinoć sam ga pre spavanja stavio ispod jastuka i jutros naravno zaboravio. U ovom stanju bunila ne mogu da se setim ni jednog jedinog slova. Motaju mi se po glavi samo emotivne stvari, a ni traga od dobro osmišljenog podilaženja ovim mehaničkim bićima. Kao intelektualni zanesenjak, najradije bih se dotakao jaza između pravnog i realnog statusa stranaca.

Da li da mu spomenem sve one neprijatnosti na javnim mestima: u pošti, u bolnici, na fakultetu, u prodavnici, u fabrici, u gradskom prevozu...Kada bi on mogao samo delić toga da razume, u zanosu bih mu do tančina ukazao na ophođenje njegovih domorodaca prema onim malo drugačijima, a u suštini istima. Ali, znam da bi se sve svelo na razgovor između mene i azbestnog zida iz vremena DDR-a. Taj službenik Gauland ne može da me shvati ozbiljno, jer je siguran da sam samo jedan od onih dalekih ljudi. Dalek sam mu geografski, ali i mentalno. I što je najvažnije, moja tamna kosa i guste obrve ga vizuelno svake sekunde podsećaju na tu daljinu. Vidiš li ti to moj deda Savke, od tebe nasleđene obrve su za ove ljude sredstvo duhovnog razgraničavanja. Ovu unutrašnju borbu prekide hrapavi i agresivni glas: „Herr Gojković, wie lange haben Sie vor, in Deutschland noch zu bleiben?“ (prevod: Gospodine Gojković, koliko još dugo planirate da ostanete u Nemačkoj?) Odjednom mi kroz glavu protutnji najtuplji mogući bol. Odgovorih mu da je napuštam istog trenutka.

Trgoh se iz sna, ne verujući ni samom sebi da sam to uopšte mogao izgovoriti."

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Blic.rs)